Gola Ines protiv menadžera

Kan – Nemačka scenaristkinja, rediteljka i producent Maren Ade je sa svojom gorko-slatkom komedijom „razbila” Kan! Njen film „Toni Erdman” sa Austrijancem Peterom Simonišekom i nemačkom glumicom Sandrom Hiler, u ulogama oca i ćerke, i dalje vodi na svim kritičarskim listama sa kojima se sugerišu mogući osvajači „Zlatne palme”.

 Adeova je rođena u Karlsrueu 1976. i sa svoja dva prethodna filma bila je miljenik kritike, ali i zvaničnih žirija. Za debitantski film „ Šuma za drveće” (2003) osvojila je specijalnu nagradu žirija u Sandensu, a za film „Svi drugi” uz Gran pri Berlinala (2009) još i „Srebrnog medveda” za glumicu (Birgit Minišmajer).

U intervjuu koji je tada dala za „Politiku” Maren Ade je rekla: „Svakodnevni konflikti među takozvanim običnim ljudima, partnerima u vezi, kolegama na poslu, sve te situacije na koje mi sami ne obraćamo pažnju, jer su postali deo naše svakodnevne rutine, mogu prerasti u dramu, čak i u triler.”

U filmu „Toni Erdman”, na zadovoljstvo i kritike i publike, to je preraslo u inteligentnu i dinamičnu komediju. Film koji se lako zavoli!

 Maren Ade kao da još uvek nije svesna šta se to pre neki dan u Kanu dogodilo. Kaže: „Veoma sam nervozna. Završila sam film u ponedeljak, tri dana pred početak festivala, uradila finalni miks u poslednjem trenutku, a onda doputovala u Kan direktno iz postprodukcije. Bilo je baš stresno, zato sam se odmah i prehladila, ali je valjda ipak sve dobro...”

Snimanje ste završili još pre dve godine, zašto je postprodukcija trajala toliko dugo?

Zato što sam imala više od 120 sati snimljenog materijala što je, priznaćete, baš mnogo. Trebalo je to montirati veoma pažljivo da se ne bi narušila zamišljena i željena dinamika i ritam filma, što su veoma osetljive kategorije, te sam montažu radila nešto više od godinu dana. U međuvremenu sam se i porodila i uzela malu pauzu pre nego što sam počela finalni rad na filmu.

Odakle je potekla osnovna ideja za priču i ovakve likove?

Već duže vreme me je zanimala ženska tema, priča o ženama koje se dokazuju na različite načine u borbi za pozicije u poslovnom muškom svetu, tako da se lik Ines rodio negde iz takvih mojih razmišljanja.

Njen lik sam počela da razvijam kada sam se odlučila da je „smestim” u odnos otac–ćerka i kada mi je postalo jasno kakav će lik oca biti. On u njen život iznenada dolazi kao neka vrsta stranca, u nameri da je bolje upozna i vrati je u svoj život. U zajednički život koji je ona odavno napustila gradeći svoju karijeru u inostranstvu.

Ovo je i priča o porodici, o gubljenju njenog značaja u ubrzanom neoliberalnom svetu?

Tema porodice me je oduvek zanimala, tema uloge svakog člana porodice u životnoj drami, stvari koje se stalno ponavljaju u porodičnoj sredini, ta duboka želja da se odvojimo od porodice i počnemo samostalni život od nule.

Mislim da se sve to reflektuje upravo kroz odnos oca i ćerke. S jedne strane je Vinfrid – nastavnik muzike, strastveni šaljivdžija koji i u poznim godinama živi neku vrstu hipi načina života, čovek koji je iz šale izmislio svoj alter ego, lik Tonija Erdmana, s kojim zadirkuje druge, ali se i brani od stvarnosti koja mu se mnogo ne sviđa.

S druge strane je ćerka Ines koja je izabrala da živi daleko od kuće i od svojih ideala postavši bezosećajni korporativni konsultant. Kroz ta dva lika ja govorim o porodici, o dodeljenim životnim ulogama koje svi igraju, o obrednim porodičnim obrascima, ali i o toj tajnoj želji da se od porodice pobegne.

Odnos otac–ćerka nije tako često u filmskom fokusu i to je jedna od prednosti vašeg filma?

Ne znam da li je prednost, ali u filmovima odnos otac–ćerka jeste redak u smislu da čini glavnu okosnicu filma. Uobičajeno je da ćerka bude pomoćnik glavnom muškom liku. Roditelji i deca imaju doživotnu vezu i svaki odnos je komplikovana stvar i zato je bilo potrebno da budem veoma pažljiva i da ostavim gledaocima slobodu za sopstvenu identifikaciju.

Vinfrid-Toni optužuje ćerku da je previše ozbiljna što može da zvuči kao tipična optužba koju muškarci tako često koriste kada optužuju uspešne ili ambiciozne žene. Međutim, u filmu „Toni Erdman” to nije slučaj. Ta očeva optužba ima svrhu humora.

Otac na taj način želi da podseti ćerku na humor koji su nekada delili i da je testira da li ga ona još uvek ima u sebi. Nije da on ne želi da Ines bude uspešna, već on iskreno sumnja da je ona srećna. A svakom ocu je najvažnije da mu dete bude srećno i zadovoljno. Naravno, i zdravo.

Ines ste najvećim delom predstavili kao hladnokrvnu „korporacijsku kučku”, zajedno sa menadžmentom i bukvalno je skinuli do gole kože?

Puno sam istraživala dok sam pisala lik Ines, puno razgovarala sa poslovnim ženama, jer nisam bila sigurna kojom vrstom posla bi ona trebalo da se bavi. I onda sam je smestila u međunarodnu konsalting agenciju. Ta scena njene nagosti je neka vrsta katarze u filmu.

Ona je ostala gola iz očajanja, slučajno, izvlačeći se iz neudobne haljine, ali se ta čitava stvar razvijala i pretvorila u „golu žurku” menadžmenta tokom tim bildinga, što jeste paradoks koji sam želela da dosegnem.

Scena sa golom Ines je veoma ljudska. U početku je ona zbog toga smušena i oseća se veoma neprijatno jer ruši tabue, ali čak i tada uspeva da povrati kontrolu i čitavu stvar predstavi kao unapred smišljenu. Pred kolegama menadžerima ona opet pobeđuje, ali pred ocem je to sasvim druga stvar.

Zašto ste veći deo filma smestili i snimali u Rumuniji?

Zato što je to jedna od prvih zemalja u koju je nemački kapital ušao odmah posle pada Berlinskog zida i zato što je to za priču bilo ubedljivo. U Rumuniji sam snimala s lakoćom, dali su mi čak i dozvole da snimam u velikoj naftnoj kompaniji. Sve scene u Nemačkoj rađene su uz dosta muke i odlaganja, jer sam na dozvole čekala i po nekoliko nedelja. Neverovatno.

Nisam uspela da pronađem nijednu lošu kansku kritiku vašeg filma, što se odavno nije desilo, kako vi to komentarišete?

Zaista sam veoma iznenađena, jer sam mislila da će kritičari biti podeljeni, da će se nekima sviđati moj film, a nekima ne, jer sam na takav odnos prema moja dva prethodna filma već navikla. Uvek sam pomalo sumnjičava spram filmova koji se svima dopadaju, a eto to se sada meni desilo.

Zaista sam srećna, jer sam najiskrenije pokušavala da napravim nešto univerzalno, nešto što svi mogu prepoznati i u čemu se, na ovaj ili onaj način, mogu identifikovati.

Srušili ste mit da Nemci ne umeju da naprave komediju, ali i prekinuli tradiciju neučestvovanja nemačkih filmova u glavnom kanskom takmičarskom programu?

Da, smatra se da Nemci nemaju baš mnogo smisla za humor. Kada bi ste upoznali moga oca koji je veliki šaljivdžija i koji je bio inspiracija za lik Tonija Erdmana, predrasude bi se srušile. Kan nije nikada odbacivao nemačke filmove, ali u poslednjih osam godina nemački autori se rađe opredeljuju da učestvuju u takmičarskom programu Berlinala.

Mi nemamo toliko radikalne filmove kakve Kan inače voli da prikaže. Meni su dva „Srebrna medveda” u Berlinu ipak pomogla da dođem do sredstava za ovaj film i da napravim veći korak.

Između nagrade u Berlinu i dolaska u Kan rodili ste i dvoje dece?

Verujem da ovo pitanje može da se uputi i mojim muškim kolegama: kako kombinujete poslovni i privatni život? Mislim da bi rodnu diskusiju upravo trebalo započinjati takvim pitanjem i muškarcima i ženama.

Za sebe samo mogu da kažem da uspevam nekako da se organizujem, ali da to nikada do kraja ne može da reši i emotivnu stranu. Imam vrlo malo vremena za privatni život, jer sam i producent, ali prilagođavam sve potrebama svoja dva mala sina.