Ескимка у Београду

„Да ли си живела у иглoу?”, прво је питање које Срби постављају јединој Ескимки у Београду, двадесетогодишњој Дарји Гончаровој. Инуитске гене наследила је од оца, а у Србију је дошла пре три године. Тада се њена мајка Рускиња удала за Србина. Видети Ескимску у Београду било је равно појави ванземаљца. Девојку дуге, као угаљ црне косе, пуних усана, истакнутих јагодица и благо искошених очију, често су мешали са Кинескињама и Монголкама. Али, од када су сазнали њено порекло, нови пријатељи је дочекују рафалима питања како би што више сазнали о њеном „егзотичном” пореклу и животу пре доласка у нашу земљу.

 – У почетку  сам убеђивала људе да су ми љубимци били медведи, да су ми пингвини носили пошту и да сам у Србији први пут обукла фармерке – смеје се Дарја.

Није било баш тако, али њена свакодневица у малом граду Анадиру на полуострву Чукотка, веома се разликује од оне коју живи сада. Док овде снег задаје муке и главобоље људима, Дарја га обожава. Зиме на северу Русије трају девет месеци, а прелеп призор су беле ноћи и поларна светлост. Пресељењем у Србију, ова девојка добила је још једно годишње доба  – лето. Док ми једва чекамо да топлији дани завладају Београдом, Дарји то баш зна да закомпликује живот. На великим врућинама гори јој коса и пуцају капилари у очима.

– По доласку у Београд морали смо да мењамо и јеловник. У Русији смо се хранили месом од јелена и фоке, рибом, кожом кита, црвеним кавијаром...а овде се највише једе свињетина. У почетку ми се није допадао мирис пљескавице. Али од како ме је очух једном на превару убедио да је пробам од тада ми је омиљени српски специјалитет – хвали Дарја своје најдраже јело у Београду.

Навикла се, каже, на Србе и Србију, али јој недостаје живот на Чукотки где је често волела да пеца са оцем, бабом и дедом.

– Када смо мајка и ја стигле овде, било ми је јако тешко. Нисам знала српски, а нико из мог окружења није говорио руски језик. Два месеца сам седела у кући и са другарима из Русије причала на Скајпу. Пресељење је теже пало мени него мајци. Она је имала мог очуха, а ја сам млада и било ми је потребно друштво. Онда сам почела да излазим напоље и упознајем људе, Језик нисам учила на приватним часовима, већ на улици, кроз разговору са Београђанима – сећа се Дарја својих најтежих тренутака у нашем граду и препричава нам то готово дечјим гласом на поприлично добро савладаном српском језику.

Док Срби младу Ескимску и после три године и даље испитују о инуитским обичајима и навикама, ни Руси нису ништа мање љубопитљиви. У школи су учили о историји Југославије и Дарју често питају да ли је истина да је наша земља прошла кроз све патње о којима су они читали, као и какви су Срби људи. 

– Заволела сам Србе. Они су много отворен народ. Допада ми се што су сви весели и знају одлично да се проведу – каже Дарја.

Прилагодила се Србији. Уписала је овде средњу угоститељску школу, стекла доста другова и другарица и сазнала шта је право пријатељство. Почела је, каже, чак и да размишља на српском језику. Колико се уклопила међу Србе, показује и то да се пре неколико дана, чим је сунце мало „показало зубе”, разболела. А, ко би помислио да Ескими могу да се прехладе.