Оптика градова

Срце вежу сећања на места

што су као присна спона.

Пут кроз мисли широка је цеста,

над њим крошње, ветар, звона,

свако мисли везом својег срца.

Места личе што се жмарка тиче.

Свако има друге боје сену,

Различито греје жар и успомену.

Има места што су руке свеле

удовица и уседелица.

Има других што су свежа лица

анђела из блиставе капеле.

Ода трећа јесу плетеница

што су чежње у видике сплеле.

Из њих слушам глас и опомену

кад ме заборава ненадано прену.

Не умиру градови у трену.

Свако нарочите тлапње у свет баја,

свако сипа обмане и слика.

Сва су одраз бесова и сјаја

и целином своде споменика.

Залуђују места уметника.

Ветар се титра са сном,

а тањи ваздух и лом,

бије у затворен дом.

И ствари су толико људи,

и сенке су толико биће оне у полете свиће.

Јато фантома што блуди;

па да је човек сам пламен,

он толико опсена гута и брзих виђења с пута,

да и у закутку тмуше

баш на дну душине душе,

познам чесму села, видим градски камен.

(Политика, 6. јануар 1934. године)