Optika gradova

Srce vežu sećanja na mesta

što su kao prisna spona.

Put kroz misli široka je cesta,

nad njim krošnje, vetar, zvona,

svako misli vezom svojeg srca.

Mesta liče što se žmarka tiče.

Svako ima druge boje senu,

Različito greje žar i uspomenu.

Ima mesta što su ruke svele

udovica i usedelica.

Ima drugih što su sveža lica

anđela iz blistave kapele.

Oda treća jesu pletenica

što su čežnje u vidike splele.

Iz njih slušam glas i opomenu

kad me zaborava nenadano prenu.

Ne umiru gradovi u trenu.

Svako naročite tlapnje u svet baja,

svako sipa obmane i slika.

Sva su odraz besova i sjaja

i celinom svode spomenika.

Zaluđuju mesta umetnika.

Vetar se titra sa snom,

a tanji vazduh i lom,

bije u zatvoren dom.

I stvari su toliko ljudi,

i senke su toliko biće one u polete sviće.

Jato fantoma što bludi;

pa da je čovek sam plamen,

on toliko opsena guta i brzih viđenja s puta,

da i u zakutku tmuše

baš na dnu dušine duše,

poznam česmu sela, vidim gradski kamen.

(Politika, 6. januar 1934. godine)