Дух прошлих времена

Поповићев комад „Мрешћење шарана” (1984) у великој мери је везан за доба у коме је настао. У тематском погледу, примарног бављења проблематиком Голог отока, Поповић је у оно време био недвосмислено храбар. Данас, с обзиром на то живимо у слободнијим временима, да не улазимо овом приликом у разматрање значења те слободе, тема политичке репресије, у том облику и у тој мери, није више актуелна. А како је сам избор теме био главна особеност и квалитет драме, њене вредности су данас срозане. Поповићев комад нама сада углавном значи реконструкцију прошлости, представља скицу, одраз бројних политичких турбуленција у послератној Југославији. Наравно, одређени друштвени механизми којима се текст бави, проблем људски јадног прилагођавања новим политичким околностима, без лојалности и чврстине убеђења, и даље су актуелни, због чега су текст и нова представа Атељеа 212 повремено делотворни.

Поповићеви текстови често имају доста баласта, поред централне сочности ликова и живости ситуација које свакако носе, па обично траже драматуршке адаптације. Поводом представе „Мрешћење шарана” редитеља Дејана Мијача којом је 1984. године отворен Звездара театар, професор Петар Марјановић је истакао да су за њене изванредне театарске домете биле заслужне драматуршко-редитељске интервенције, сценски текст је био сажетији од полазног драмског текста. Данас је тај баласт који чине драмски нефункционалне језичке играрије и већи, због различитости нашег времена. Поред стањене друштвено-политичке актуелности, то је други разлог који нас наводи да тврдимо да је представа редитеља Милана Нешковића преовлађујуће ларпурлартистичка.

У њеној првој половини, до појаве Госпаве, глумци наступају веома вешто, али је њихова игра без јачег додира с гледаоцима, не тиче нас се много суштински. Она свакако спорадично има комичке вредности, слепстик основе, на које део публике обично добро реагује, и због њих оне, претпостављамо, постоје. У том погледу су ефектне сцене у којима је окачено кравље звоно око Госпавиног врата, па се она мрда звонећи, или улазак Свете у повећу металну канту, да би се тамо скрио од грубог Васе. Нешковић је неоспорно маштовито сценски разиграо Поповићеве ситуације. Са појавом Госпаве, представа добија и опипљивији драмски смисао, који је знатно јачи од преовлађујуће површног играња, и зато оно почиње да нас се тиче, што ће до краја бити повремено присутно. Но, те драмски дубље сцене које јаче делују на гледаоца су ређе, у углавном празнијој, ларпурлартистичкој целини.

Сценографија је занимљива, чине је кулисе начињене од низа врата, кроз које ликови улазе и излазе. То је визуално и симболички ефектно, у означавању мноштва могућности, путева, улаза и излаза на позорницу света (Весна Поповић). Костими су такође функционални, јасно одговарају променама времена и друштвених околности живота ликова (Марина Меденица).

Режија Милана Нешковића овај пут одговара тексту драме, доследна је и одмерено разиграна, при чему су појачани гротескни, апсурдни зачини, поједини ликови су веома бекетовски (на пример Мита у првом делу). Глумци играју врло упечатљиво и инспирисано, посебно Христина Поповић која са убедљивом лакоћом ствара лик расне опајдаре Мице која се спретно прилагођава променама околности. Ненад Јездић такође веома ефектно означава Васине трансформације, од надобудног капетана до скрханог човека, сенке. Пиони у вратоломним потезима судбине су и кум Света (Немања Оливерић), кумић Мита (Иван Јевтовић), Лаза (Виктор Савић) и Боса (Дубравка Мијатовић), и наравно протагониста, Професор (Светозар Цветковић), који, због промена у политичкој клими, такође искушава драстично различите фазе, од сломљености и отпадништва до самоуверености, гордости. Не мења се једино Госпава (Драгана Ђукић), која живи ван кварног градског друштва, на селу, са кравама, она је знатно тиша и постојанија, другачија од осталих жена, прелако прилагодљивих.

Упркос доследној режији и врло убедљивој игри глумаца Атељеа 212, због текста за који сматрамо да нема крупнијих драмских значења, већ доноси скицу промена које актери проживљавају под ударом политичких заврзлама, не можемо, нажалост, рећи да је реч о представи за памћење.