Duh prošlih vremena

Popovićev komad „Mrešćenje šarana” (1984) u velikoj meri je vezan za doba u kome je nastao. U tematskom pogledu, primarnog bavljenja problematikom Golog otoka, Popović je u ono vreme bio nedvosmisleno hrabar. Danas, s obzirom na to živimo u slobodnijim vremenima, da ne ulazimo ovom prilikom u razmatranje značenja te slobode, tema političke represije, u tom obliku i u toj meri, nije više aktuelna. A kako je sam izbor teme bio glavna osobenost i kvalitet drame, njene vrednosti su danas srozane. Popovićev komad nama sada uglavnom znači rekonstrukciju prošlosti, predstavlja skicu, odraz brojnih političkih turbulencija u posleratnoj Jugoslaviji. Naravno, određeni društveni mehanizmi kojima se tekst bavi, problem ljudski jadnog prilagođavanja novim političkim okolnostima, bez lojalnosti i čvrstine ubeđenja, i dalje su aktuelni, zbog čega su tekst i nova predstava Ateljea 212 povremeno delotvorni.

Popovićevi tekstovi često imaju dosta balasta, pored centralne sočnosti likova i živosti situacija koje svakako nose, pa obično traže dramaturške adaptacije. Povodom predstave „Mrešćenje šarana” reditelja Dejana Mijača kojom je 1984. godine otvoren Zvezdara teatar, profesor Petar Marjanović je istakao da su za njene izvanredne teatarske domete bile zaslužne dramaturško-rediteljske intervencije, scenski tekst je bio sažetiji od polaznog dramskog teksta. Danas je taj balast koji čine dramski nefunkcionalne jezičke igrarije i veći, zbog različitosti našeg vremena. Pored stanjene društveno-političke aktuelnosti, to je drugi razlog koji nas navodi da tvrdimo da je predstava reditelja Milana Neškovića preovlađujuće larpurlartistička.

U njenoj prvoj polovini, do pojave Gospave, glumci nastupaju veoma vešto, ali je njihova igra bez jačeg dodira s gledaocima, ne tiče nas se mnogo suštinski. Ona svakako sporadično ima komičke vrednosti, slepstik osnove, na koje deo publike obično dobro reaguje, i zbog njih one, pretpostavljamo, postoje. U tom pogledu su efektne scene u kojima je okačeno kravlje zvono oko Gospavinog vrata, pa se ona mrda zvoneći, ili ulazak Svete u poveću metalnu kantu, da bi se tamo skrio od grubog Vase. Nešković je neosporno maštovito scenski razigrao Popovićeve situacije. Sa pojavom Gospave, predstava dobija i opipljiviji dramski smisao, koji je znatno jači od preovlađujuće površnog igranja, i zato ono počinje da nas se tiče, što će do kraja biti povremeno prisutno. No, te dramski dublje scene koje jače deluju na gledaoca su ređe, u uglavnom praznijoj, larpurlartističkoj celini.

Scenografija je zanimljiva, čine je kulise načinjene od niza vrata, kroz koje likovi ulaze i izlaze. To je vizualno i simbolički efektno, u označavanju mnoštva mogućnosti, puteva, ulaza i izlaza na pozornicu sveta (Vesna Popović). Kostimi su takođe funkcionalni, jasno odgovaraju promenama vremena i društvenih okolnosti života likova (Marina Medenica).

Režija Milana Neškovića ovaj put odgovara tekstu drame, dosledna je i odmereno razigrana, pri čemu su pojačani groteskni, apsurdni začini, pojedini likovi su veoma beketovski (na primer Mita u prvom delu). Glumci igraju vrlo upečatljivo i inspirisano, posebno Hristina Popović koja sa ubedljivom lakoćom stvara lik rasne opajdare Mice koja se spretno prilagođava promenama okolnosti. Nenad Jezdić takođe veoma efektno označava Vasine transformacije, od nadobudnog kapetana do skrhanog čoveka, senke. Pioni u vratolomnim potezima sudbine su i kum Sveta (Nemanja Oliverić), kumić Mita (Ivan Jevtović), Laza (Viktor Savić) i Bosa (Dubravka Mijatović), i naravno protagonista, Profesor (Svetozar Cvetković), koji, zbog promena u političkoj klimi, takođe iskušava drastično različite faze, od slomljenosti i otpadništva do samouverenosti, gordosti. Ne menja se jedino Gospava (Dragana Đukić), koja živi van kvarnog gradskog društva, na selu, sa kravama, ona je znatno tiša i postojanija, drugačija od ostalih žena, prelako prilagodljivih.

Uprkos doslednoj režiji i vrlo ubedljivoj igri glumaca Ateljea 212, zbog teksta za koji smatramo da nema krupnijih dramskih značenja, već donosi skicu promena koje akteri proživljavaju pod udarom političkih zavrzlama, ne možemo, nažalost, reći da je reč o predstavi za pamćenje.