Да се солунци не забораве

Лесковац – Поводом 20. маја, Дана општине Медвеђа, на свечаној седници Скупштине општине уручено је највише општинско признање лесковачком историчару Добросаву Туровићу за рад на сакупљању и очувању докумената везаних за историју Медвеђе. То је још једна потврда вредности вишедеценијског истраживачког рада Добросава Туровића, који је читавог живота сакупљао историјску грађу с подручја југа Србије. Резултат његовог марљивог рада је тридесет књига из области историје и етнографије, од којих је 26 штампано. Исписао је хронику Горње Јабланице, објавио три збирке песама сакупљених у Јабланици, књиге о Радовану Ковачевићу, Миладину Поповићу, сакупио и објавио партизанске народне песме, тужбалице Горње Јабланице, дела посвећена борцима Првог светског рата „Јунаци гвозденог пука” и „Незаборавни јунаци”, књиге „Лесковац и лесковачки крај 1915–1918. године”, „Топлица и Јабланица 1917. године” и многе друге.

Посебну пажњу посветио је војевању храбрих ратника с подручја југа Србије у Првом светском рату. Тако је настала књига „Јунаци гвозденог пука”, у којој је представио више од двеста бораца из деветнаест општина из овог дела Србије, од Прешева до Прокупља, а потом и књига „Незаборавни јунаци”, такође посвећена солунцима.

– Идеја да пишем о солунцима потекла је из моје породице. Деда по оцу Матија Туровић био је поднаредник Другог гвозденог пука. На Церу се међу првима окитио златном Карађорђевом звездом с мачевима. Деда по мајци Мирко Савић Драшковић истакао се у биткама на Врапчијем брду и Гучеву, где је био рањен у десну руку кад је покушао да баци бомбу из рова. Одликован је златном медаљом за храброст. Изненадило ме је сазнање да нико од њих није имао никаква примања, осим што су носиоци Карађорђеве звезде имали право на бесплатан превоз на железници. Као млади истраживач изненадио сам се да нико ништа не пише о њима нити им ко шта даје. Ја сам први почео да пишем о тим храбрим јунацима. После „Хронике Гајтана”, 1970. године припремим рукопис о солунцима „Незаборавни јунаци” и понудим га СУБНОР-у Лесковца. Они га одбију. Понудим га Медвеђи. И они га одбију. Пошаљем га на конкурс „Драгојло Дудић” и добијем прву награду, прича за „Политику” овај историчар.

Напомиње да је о Топличком устанку написао највише у Србији. Још 1964. године отргао је од заборава зверства Бугара у његовом родном Гајтану, у општини Медвеђа, где су окупатори поклали становништво и запалили село.

Посебно сведочанство о солунцима представља књига „Јунаци гвозденог пука”, у којој пише о више од двеста храбрих јунака с подручја југа Србије. С већином њих разговарао је док су били живи, а о осталима је сакупљао грађу код њихових потомака и тако дошао до бројних фотографија, занимљивих прича, сећања, бележака, ратних дневника вођених невештим рукописом српских сељака на бојном пољу.

На питање какву је слику стекао о српским ратницима у Великом рату, одговара: Били су веома храбри, поштени, одани слободи. Свако од њих трудио се да искаже личну храброст у име своје породице, свога села и свога среза. Били су прави див-јунаци, који нису жалили да дају свој живот за отаџбину Србију, коју су волели више него себе.

За своје дело Добросав Туровић добио је многобројне награде и признања. Поред општинског признања Медвеђе, два пута је добио Октобарску награду Лесковца – 1978. и 2004. године, затим награду на књижевно-публицистичком конкурсу СУБНОР-а Србије „Драгојло Дудић”, награду „Филип Вишњић” за животно дело, Орден рада са златним венцем, медаљу заслуга за народ, највишу награду у виду медаље од Удружења ратника 1912–1918. године, а потом и од Удружења њихових потомака.