Две терасе као две Србије

Две слике из претходних дана и обе укључују неке терасе.

Прва сцена: ми обични људи, просечног периферног вида, често не региструјемо оно што радознало и праксом истренирано новинарско око уочи. Седим, тако, с новинарком која има очи и на леђима и она каже: „Погледај, на седам тераса на згради преко пута још увек стоје старе антене. „ВХФ и УХФ”, кажем ја.

Ово је Балкан и очекује се да мушко, и кад једва уме да замени сијалицу и нема Чучковићев „електроген”, у разговорима о техници употреби неки технички термин, и додајем – више се не користе… А антене стварно – стоје.

Да ли је то дубоко утиснути зазор од промена? Страх да ће одједном, опет, избити рат, нестати кабловска телевизија, интернет… Обична мрзовоља да се, док госпођа гунђа из дневног боравка, листајући канале на кабловској по којима више нема „снега” који памтимо из детињства, пентра по симсу и размонтирава скаламерија једва подешена осамдесет и неке?

Друга сцена: већ десетак дана, откад је време лепше и сунчаније, гледам сваког јутра баку, сигурно има више од 80 година, како упорно, мирно и с љубављу залива и поправља црвено цвеће на тераси преко пута моје зграде. Тераса изнад је више „фенси”, има скупље саксије, али је цвеће беживотно и запуштено; као да о њему брине јавно-комунално предузеће препуњено партијским баштованима које мрзи да живе.

У земљи која је брутална према старијима, где лапот из књига Жике Павловића није само пресахла пракса негдашње источне Србије, увек помислим како смо одвратни према тој генерацији која је, пре 50, 60 година, направила какву-такву земљу коју, слажем се, после није умела да сачува. Многи од њих, сада стари, и даље не могу да не раде и по терасама одржавају цвеће, а не зарђале непотребне антене.

Знам, казаће неко, ено и Немци још имају по сламарицама, испод доњег веша и лаванде која штити од мољаца, неколико милијарди старих немачких марака, незамењених за евре. Ко им је крив кад су наивни.

Нама Србима је почетком деведесетих Миља Вујановић сваког уторка, с Трећег канала, објашњавала да ће немачка марка, заједно са злокобним новим светским поретком, нестати врло брзо, изгубивши од Срба. Промашила је за само неколико година. Свет смо победили тек 1999, а марка је престала да постоји почетком 21. века.

Обе врсте тераса су Србија. Не верујем у колективне менталитете, глупости како су неки народи овакви, а други онакви, као што не верујем ни да је посао државе, политичара, елита да усађују неки други, „бољи”, дух и навику и освешћују народ. То је насилни и опасни друштвени инжењеринг и тешко да може да буде успешан. Уосталом, нити је сцена с непотребним антенама последица чињенице да Томислав Николић верује да се од складиштене српске сперме могу производити чисти Срби вештачком оплодњом, нити је бакина уредна тераса резултат идеје Александра Вучића да можемо, само ако устајемо довољно рано и спавамо на неудобним креветима, да постигнемо успехе које су направила два у једном моменту разорена и готово уништена народа – Немци и Израелци у последњих 70 година. Не бива то тако, иако је ова друга идеја несумњиво боља.

Верујем да у људима у овој земљи постоји довољно потенцијала да живе квалитетније, мирније и боље и да им се у томе мора помоћи. Не туторисати, него помоћи. Имам и предлог шта би могла конкретно да уради држава.

На пример, било би корисно да се одмах, чим се конституише нова Народна скупштина, смени Александар Липковски, садашњи председник Националног просветног савета и члан Политичког савета Двери, и то из два разлога. Прво, реч је о човеку који је имао значајну улогу у временима спровођења антицивилизацијског Закона о универзитету крајем деведесетих. Друго, а то је још важније зато што показује да ништа није научио из ружне прошлости, та особа ових дана преко новина тражи да нови министар просвете „буде патриота”.

То је примитивно. Горе од купљених диплома. Министар који је „патриота” по стандардима Липковског значио би свођење већ изнуреног српског образовног система на провинцијалну жабокречину која би изгубила и танке, тешко стечене везе са светом. Рецепт Липковског је рецепт за школе из којих ће излазити они који ће држати зарђалу антену на тераси, само зато што је „наша”. Неко други на том месту могао би да буде подстрекач за образовање генерација које би, једног дана, одржавале и модернизовале терасе као динамична бакица. Кадрови нису све, али јесу важни.

Саветник у Привредној комори Србије