Бунтовник и несмирник

Читава серија песничких збирки Милоша Јанковића има у наслову именице које се на ик завршавају. Многе од њих потенцијални су неологизми: „Летовник”, „Језник”, „Љубословник”, „Сибирник”; „Посветник”... Именице су у страну, каже Душан Стојковић, одгурнуле глаголе. Избегле су комбинацију с придевима. Њима се именује онај или оно што радњу врши у збиркама. Издваја се биће у односу на акцију, чињење, али биће је то које нешто чини. Јанковићеве збирке су максимално „радне”: у њима се непрестано нешто догађа. Песник није онај ко се у мишју рупу завлачи, у песак као ној своју главу забија. Он се не савија. Не бежи. Сасвим јасно и отворено о свему о чему пева износи свој став који је, изузетно често, уз нос туђим, и општеприхваћеним, ставовима. Ако бунтовник без разлога није, свакако бунтовник, несмиреник, јесте.

Српска књижевна задруга, у „Малој библиотеци”, објавила је нову збирку песама Милоша Јанковића (1963), под насловом „Коледник”. О књизи је говорио Душан Стојковић, а стихове је казивала Емилија Несторовић.

Писац отпочиње збирку објашњењем насловне речи. Коледник је „зборник предвиђања, распоређених обично по данима у недељи”. Код Срба се коледници називају „Вечити календар”, „Месецослов, „Свецослов”. Први вечити календар код Срба саставио је Захарије Стефановић Орфелин. Био је дуго времена најпопуларнија наша књига. „Произвела” је читаву серију својих „наследница”. Сам Милош Јанковић објавио је неколико песничких збирки у којима је опевао житија светаца и житија светих Срба: „Светачник” (2010), „Старечник” (2010) и „Србљак” (2010). „Небесник” (2011) је ове три збирке објединио у једну. Требало би им придодати и „Манастирник” (2010), „Молебник” (2010), „Сановник” (2010), „Јерејник” (2011). Ниједан српски песник, и не само савремени, није написао оволико духовних песама колико је то учинио Милош Јанковић.

„Коледник” има четири циклуса: „Вивисекција”, „Аутопсија”, „Реконструкција” и „Обдукција”. Сваки има по десет песама. Укупно их је четрдесет у збирци. Бројеви, који су у игри, објашњава Стојковић, имају несумњиво симболичко значење. Десет је број васионе. Парадигма је стварања. Савршен је број који симболише божанственост. Четрдесет симболише пробу, иницијацију, смрт. Број је слутње, искушења, казне. После четрдесет дана мртвог човека напушта душа и он коначно сасвим настањује смрт. Четири означава целовитост, свеукупност, довршеност, земљу, ред насупрот хаосу, разумско, меру, правду. Четири су стране света, четири годишњих доба... Имена циклуса позајмљена су из медицинске терминологије. Сваки циклус има мото. Сваки мото је по један катрен позајмљен од песника за које Јанковић не крије како су му веома блиски: Слободана Ракитића, Ђорђа Сладоја, Вита Николића и Љутомира Рундића. Спојимо ли их, добијамо „песму” која би могла бити, и јесте, мото збирке која је пред нама.

Наслови песама и више су него индикативни, поприлично неуобичајени када је о насловима песама реч. Ево неких: „Минимум минимума”, „Право на избор”, „Коначно решење”, „Резиме”, „Последице последице”, „Постулат”, „Листа приоритета”, „Негација негације”, „Временска прогноза”, „Јединица мере”, „Трактат о идеологијама”, „Максимум минимума”, „Редослед”, „Душевна опстипација”, „Процес разеволуције”, „Лоше навике”, „Ауторско право”, „Проба генералне пробе”...

Милош Јанковић, који је управо написао неколико сјајних прозних остварења, било сам, било у друштву с Небојшом Јеврићем, истиче Стојковић, и „Коледником” показује да је песник с којим ће српска поезија, иако у довољној мери то није увидела и признала, морати да рачуна.