Сава Мали

Да ли је јуче Александар Вучић пустио Синишу Малог низ Саву, пошто је рекао да су највиши органи градске власти у Београду одговорни за рушење објеката у Савамали?

Да ли се, изговарајући хвалоспеве о резултатима Малог, премијер опраштао од градоначелника Београда, свестан да један од његових најближих сарадника сасвим добро плива и да ће га речне дунавске струје довести до Црног Мора, на чијим обалама има барем један стан?

Знао је Вучић добро, док је говорио како је рушење у Савамали смислио комплетни идиот, да ће, када симболично скине његову фантомку, угледати добро познато лице. Али, изричитим обећањем да ће пронаћи одговорне за рушење у Савамали, премијер је свој политички углед везао за скидање тог политичког модног детаља, званог фантомка. После тог обећања архитекта из Савамале није могао да остане анониман. Јер би се у противном блам разлио на читаву власт.

Зато је потез Вучића не само прагматичан, већ храбар и мушки. Он се већ одрекао Бате Гашића због сексистичког коментара на рачун новинарке Б 92, а сада се лишава још једног саборца, јер жели да покаже како правна држава мора да функционише, без обзира на жртве власти које јој се приносе на олтар. То је суштина одлуке Вучића да ствари истера до краја, јер је дивље рушење у постизборној ноћи био прворазредни скандал који опозиција покушава да брендира као симбол његове ауторитарне власти.

Али, опозиција суштински греши када своју стратегију борбе против Вучића води као да је реч о оном Вучићу из 1998. године, када је постављен за Милошевићевог министра информисања. Вучић је пре неки дан, на опроштајном пријему шведског амбасадора, признао да је посао министра обављао лоше и готово да постаје напоран када тврди колико је грешио и колико се променио.

Опозиција и невладин сектор то не чују. У њему још виде радикалског министра и зато им се он на крају измигољи. И као да је само он свестан да су опет покушали да продају циглу погрешном типу. Када то објављује, не крије свој цинизам, кога не може да се реши. Ваљда је то рецидив шешељизма.

Начин на који опозиција води борбу против Вучића, неодољиво подсећа на губитничку кампању коју је Слободан Милошевић водио против Војислава Коштунице, мислећи све време да му је противкандидат, заправо, Зоран Ђинђић.

И Борис Тадић је, признајући грешку ДС-а у афери Бодрум, избацио себе у политичку орбиту, али све се тиме окончало. Нико од демократа није одговарао. Све се завршило на Борисовом покајању и унапређењу Бојана Пајтића који је са места шефа посланичке групе постао председник владе Војводине.

Шта је научио овај Вучић, за разлику од оног Вучића? Зна да мора да прихвати одговорност за брљотине, не само своје већ и мангупа у његовим редовима, јер иначе нико неће веровати ни њему, ни држави. Они који су те ноћи послали људе са фантомкама су можда тако мислили, али грађани нису идиоти.