Обновљена коалиција

Турски експремијер Давутоглу направио је инцидент на отварању Ферхадије, затим је бискуп Комарица упоредио Бањалуку с Блајбургом, у томе га је подржао Ријасет Исламске верске заједнице, па је реис Кавазовић Србе назвао Власима, потом је Изетбеговић Српску прозвао квазидржавом, па се опет огласио реис Кавазовић и рекао: „РС није настала на сађењу ружа него геноциду.”

Није ли ипак сувише за тако кратко време да би било случајно? Све се то догађа истовремено с интензивном координацијом лидера Српске и Србије на стабилизацији мира у БиХ и региону. С десне обале Дрине, упркос линчу у Сребреници, премијер Србије је угошћавао у Београду, а председник Николић трпео отказивања посете Сарајеву. С леве обале пак отварање Ферхадије у Бањалуци било је на највишем нивоу, референдум о правосуђу је одложен, Додик је ублажио реторику, а представници СДС-а и ПДП-а, у заједничким органима у Сарајеву, показали су толику кооперативност да им је угрозила патриотски легитимитет уочи јесењих локалних избора. Заузврат, Срби с обе обале из муслиманског Сарајева били су мета грубих антисрпских провокација. Зашто?

Кад се ради о Србији, јасно је да после Хрватске сада и бошњачка Босна користи прилику да се истресе на „агресорског суседа”, који мора да ћути, извињава се и опрашта. Чак и да, на камен у главу, узвраћа милионским поклоном како би успоставио добросуседске односе. Брисел/Берлин цени, међутим, миротворне напоре и стрпљење Београда, а посебно то што се премијер Вучић у свом евроентузијазму и меркелофилији не да омести ни безочним реакцијама муслиманског Сарајева.

Кад се ради о Српској, све је компликованије и озбиљније јер се у антисрпским испадима у БиХ обнавља бошњачко-хрватска коалиција с почетка деведесетих. Оно што је још опасније по судбину Српске и Срба, на челу ове антисрпске кампање не налазе се бошњачки и хрватски политички прваци. Огласили су се, истина, и Бакир Изетбеговић и Томислав Карамарко, али главну реч воде реис Кавазовић и бискуп Комарица. Познато је да католичка хијерархија пресудно утиче на политичко понашање Хрвата у БиХ и да ислам регулише и секуларне елементе живота верника, а напредује и Алијин животни пројекат исламизације Муслимана, још у комбинацији са муџахединима, вехабијама и повратницима из ИД.

Обнова ратног савеза „крижа и полумјесеца” у БиХ могла се наслутити на априлској спектакуларној прослави 100 година признања ислама у Хрватској. Томе је била посвећена и ванредна седница Сабора РХ, а главни гост био је Тајип Ердоган, турски председник. У свим иступима, како католичких тако и исламских званичника, инсистирало се да су „хрватски муслимани” не само увек били лојални грађани него и првоборци за интересе Хрватске. Прећутно се подразумевало да је њихово „братство и јединство” врхунило у НДХ и да су муслимани као „хрватско цвијеће” партиципирали у Павелићевој влади, у усташким постројбама и СС Ханџар дивизији и да су дали велики допринос истребљивању и протеривању Срба из БиХ. У свечаном обраћању, реис Кавазовић је, у име обновљеног савезништва, прећутао да је током хрватско-муслиманских сукоба ратне 1993. био заробљен као командант јединице „Хоџе” и провео више месеци у логору ХВО.

Верско-политички скуп у Загребу показао је да су, по неприкосновеној директиви Ватикана, загребачког Каптола и централе ХДЗ-а, Хрвати у БиХ и ове 2016. морали да се повуку из борбе за обнову „Херцег Босне”. Американци не одустају од Вашингтонског споразума, ни Света столица од Босне Сребрене, а Хрвати и Немци нису успели у лобирању у ЕУ за трећи ентитет. „Херцегбосанци” ће и даље морати да остану у недобровољној Федерацији БиХ с Бошњацима и да своје проблеме решавају у јединственој БиХ на заједничком фронту против Српске. Био је то само предтекст за канонаду антисрпских вербалних испада, у којој је подвала у обради резултата пописа становништва деловала као логично финале.

Мимо обавезног тројног консензуса и међународних стандарда, директор Агенције за попис Јукић најавио је, под анонимним (бошњачко-иностраним) притиском из Тужилаштва БиХ, да ће у резултате пописа бити укључено и становништво које већ деценијама живи ван земље. Тако ће се испоставити да, рецимо, у Брчком, Добоју, Сребреници итд. Бошњаци представљају већину иако у знатном проценту у завичају проведу свега неколико дана годишње. На основу такве статистичке конструкције била би формирана предратна национална структура власти у општинама, темпирана неколико месеци уочи локалних избора. Сличне последице би тај пописни захват могао имати и у Федерацији БиХ, али Срби који више не станују тамо не само да се не пописују у старом крају него се из њега и даље исељавају.

Читав пројекат има за крајњи циљ да се статистички прикаже да је БиХ и данас мултикулти и налик шарама леопардовог крзна, да се не може делити на територијлно-етничке ентитете и кантоне, да је, у ствари, јединствена, те да даљом ревизијом Дејтона то треба и легализовати. Свако зло за понеко добро! Чак и тактичном Иванићу у Председништву БиХ дара је превршила меру, а негодовање су најзад изразили и представници СДС-а у заједничким органима. Добро припремљена ујдурма могла би да се покаже као аутогол.

Професор универзитета