Замислите да Монголија подиже споменик Ђури Јакшићу

Угледна награда „Извиискра Његошева” за 2014/15. годину, коју додељују Епархија будимљанско-никшићка и компанија „Мона”, припала је књижевнику Љубомиру Симовићу (1935). У образложењу жирија каже се да је Симовић у врху, не само савременог српског песништва, већ и драмског стваралаштва, јер је својим драмама постигао планетарни успех. С академиком Симовићем разговарали смо у среду пре подне, у Српској академији наука и уметности.

„Извиискра Његошева” заменила je некадашњу „Његошеву награду”, која се више не додељује. Како чувамо успомену на Његоша?

Пре много година изненадила ме је, као претерана, a у последње време ми се све чешће враћа и потврђује се као тачна Русоова тврдња да свака влада од свог народа може да направи оно што њој треба и што њој одговара. Ако joј, на пример, падне на памет да промени национални идентитет свог народа, влада ће се усмерити на то да промени оно на чему се заснива његова историјска и национална свест. И неће се устезати да из националне свести уклони свакога ко јој смета у остварењу те намере.

Његошеве годишњице, у последње време, веома скромно се обележавају и у Србији и у Црној Гори. Политика је и овде, очигледно, умешала прсте?

Политика није много заинтересована за културу, и то, наравно, доводи до врло лоших последица. Ситуација је, међутим, још гора кад се политика, неупућена, умеша у културну проблематику и кад проблеме културе подреди својим интересима и критеријумима. Ових дана у Београду се изграђује постамент за бисту казахстанском песнику Жамбилу Жабајеву. Све би било у реду да су пре тога књиге Жабајева превођене на српски језик, да су се у српском језику примиле, да су израсле у мост између српске и казахстанске књижевности и културе. Међутим, ништа од тих претходних радњи, које би морале да се подразумевају, није урађено! У Београду се подиже споменик песнику за кога нико није чуо и чија ниједна књига није преведена на српски језик! У томе нема никакве логике, ако логика није покушај Србије да се на тај начин препоручи Евроазијској економској унији, којој, поред Русије и Белорусије, и још неких земаља, припада и Казахстан. Ако вам још није јасно колико је све то

апсурдно, покушајте да замислите да Монголија подиже споменик Ђури Јакшићу. У том уплитању политике у културу боље не пролазе ни српски писци. Ако успете да нађете последњи број „Српског књижевног листа”, који излази једном у три месеца, прочитајте текст „Споменик против Пекића” Љубомира Глигоријевића.

Ваше драме игране су и на иностраним сценама. „Хасанагиница” у Турској, „Чудо у Шаргану” у Француској, али је највише успеха имала драма „Путујуће позориште Шопаловић”, која је преведена на двадесетак језика. Играна је у Мароку, у Казабланки, у Пољској, Чешкој, Словачкој, Белгији, Швајцарској, Канади, Колумбији, на Далеком истоку, у Токију, Сеулу… Да ли сте видели неке од тих представа?

Видео сам само представу париског Theatre de la Ville. Ту представу су видели, и о њој писали, Милка Лучић и Милован Данојлић. Играна је у најгоре време за Србе и Србију, 1992. године, а показало се да је она то најгоре време најбоље искористила. Представа је била сјајна и требало је да буде приказана на Стеријином позорју и да успут буде одиграна и у Југословенском драмском позоришту, и у Ужицу, али су све то, на моју велику жалост, спречиле санкције које су уведене Србији. Од осталих извођења, добио сам фантастичне снимке из Сеула и Токија.

И поред толиких успеха, четвороструки сте добитник Стеријине награде, написали сте само четири драмска текста. Зашто?

Зато што потребу за драмским изражавањем задовољавам у песничким књигама. Много драмског материјала и драмских форми користим у поезији.

Ви ни у поезији ни у драмама не бежите од наших усуда: од ратова, од братоубилаштва, од историје... Али, ни од такозваних малих тема које нам нуди свакодневица?

Рат је моје најнепосредније лично искуство. Оно је толико лично, и толико непосредно, и толико аутентично да сам у једном оваквом разговору, кад су ме нешто питали о завичају, рекао да би се могло рећи да је мој завичај Други светски рат. To што сам видео и доживео као дете нисам могао ни да заборавим, ни да занемарим. Али, притом сам, у одбрани од рата, од историје, а потом и од идеологије и политике, ослонце тражио у хлебу и соли, у игли и концу, у јајету, у паприкама и папагајима. У једној од мојих малих, кратких, ја кажем и „невидљивих” песама, док рањени јунак испушта мач и шлем, шваља узима иглу и напрстак.

Шта се догађа у вашој стваралачкој радионици? Чујем да припремате књигу путописа?

To је књига о путовањима у Кину и Русију, о мом доживљају тих земаља или, боље рећи, њихових култура. Жао ми је што у своје време нисам завршио путописе из Ирана и Израела. Имам пуне бележнице са тих путовања, али их нисам на време искористио.

Спремате и књигу есеја?

Допуњавам своју књигу есеја о сликарима и вајарима која је, под насловом „Читање слика”, досад доживела два издања. Припремам и књигу која се наставља на онај низ књига који чине: „Ковачница на Чаковини”, „Галоп на пужевима”, „Нови галоп на пужевима”, „Гуске у магли” – дневник вођен за време НАТО бомбардовања – затим „Обећана земља” и „Титаник у акваријуму”. У тим књигама говорим о ратовима у којима се распадала Југославија, говорим о политичарима, говорим о отпору њиховим политикама, али говорим и о позоришту и глумцима, о поезији и песницима... Та књига, којој ће наслов вероватно бити „Жабе у реду пред поткивачницом”, припада том низу књига које се могу читати као сведочанство о оном што нам се догађало током последњих тридесетак година. He дајте ми да заборавим оно што ми је, ипак, најважније: нову књигу песама. Наслов јој је – као и име измишљене кафане на ушћу Саве у Дунав – „Риба са два репа”.

Та књига се, очигледно, наставља на последњу песничку књигу коју сте објавили, на трилогију „Планета Дунав”. Кад је о Београду и београдским рекама реч, како гледате на пројекат „Београд на води”?

С највећом пажњом пратим, читам и скупљам све што о том пројекту пишу, пре свега, архитекте и урбанисти, али и оно што о њему, из свог угла, говоре економисти и правници. Њихови аргументи против овог пројекта су не само убедљиви, него и алармантни! Они указују на његове архитектонске и урбанистичке недостатке, указују на пропусте у уговору с Емиратима, на подређен положај у који Србију, у односу с Емиратима, ставља тај уговор. Чак упозоравају да је тим уговором пројекту „Београд на води” обезбеђена екстериторијалност, и да је он тим уговором практично изузет из законодавства Србије! Српска академија наука и уметности оспорава тај пројекат, Академија архитектуре Србије захтева, и понавља захтев, да се уговор о том пројекту раскине. Али они који су тај уговор потписали игноришу и архитекте, и економисте, и правнике, и њихове аргументе, као што су игнорисали и Устав и законе земље којом владају. Као што игноришу и дух и идентитет Београда. У расправи с онима који не знају шта све не знају, аргументи вам нису ни од какве користи. Они једино упиру очи у свог Инвеститора, и немају другог бога осим њera. Напредњачке масе су пред Скупштином носиле транспаренте на којима је писало „Вучићу, све их ухапси” – ухапси све компетентне да би некомпетентни могли мирно да реализују своје уговоре!

Помоћ остварењу овог пројекта пружају и људи с фантомкама. Је су ли то нове јединице за улепшавање града?

Ja акценат не бих ставио на идентитет тих људи који су, у глуво доба ноћи, извршили оно темељено рушење у центру Београда. Много је важније да се утврди идентитет човека који је све то смислио, организовао и омогућио. И који све то покрива. He може било ко да организује групу од тридесетак људи – премијер каже да их није било тридесет, него само једанаест, као да то нешто мења! Не може, дакле, било ко да организује групу од тридесетак људи, с фантомкама на главама, с бејзбол палицама, с багерима и камионима без регистарских таблица, да у центру града заустављају саобраћај, везују људе, одузимају им мобилне телефоне – премијер каже да су их вратили после десет минута, као да то нешто умањује! – и да багерима руше све што је, легално или нелегално, подигнуто у тој улици! И не може било ко да, у време те акције, стави под контролу и потпуно неутралише полицију! Иза такве акције мора да стоји неко из највишег врха државне власти. Док се не открије ко је тај моћник, док се не скине фантомка с његове главе, Србија се не може сматрати правном државом!

Управо су завршени још једни ванредни избори. Шта очекујете?

Већ сам једном рекао: како који избори, могућност избора је све мања! Па су све мања и наша очекивања!