Ауторитарни неред

Ауторитарност се код нас традиционално повезује са „радом, редом и дисциплином”. Ауторитарни поредак је некада почивао на крутом моралном систему и на развијеној филозофској теорији која је тражила чак и статус науке. Укратко, ауторитарност је била уско повезана са системом правила и служила је томе да се тај ред одржи. Та ауторитарност одавно више не постоји. Да је уместо реда дошло време нереда, озваничили смо и ратовима током деведесетих.

У међувремену, међутим, постали ни демократско ни толерантно друштво. Ауторитарност је још увек ту, иако су и крути морал и званична идеологија нестали. У последње време, власт се у Србији концентрисала око једне личности која заузима ауторитарни центар. То је својевремено постало очигледно и кроз праксу брецања на министре у току седнице владе („Тишина тамо”), ломљење квака после састанака, оцене да је ово или оно „највећа глупост”. Прошли избори су ову ауторитарну културу додатно обликовали доследним третирањем целокупне опозиције као „мрзитеља” председника владе, што је била друга страна става да се идеална влада може критиковати само из ирационалних разлога.

Споља гладац, изнутра се, по ауторитарном правилу, показује као јадац. Случај „Савамала” је за то добра илустрација. Ауторитарност би требало да је потпуно алергична на то да неко мимо њене дозволе и воље било шта ради, а камоли да ноћу поруши целу улицу у центру Београда. Међутим, уместо да све своје снаге усмери на успостављање реда, код нас се власт најпре правила луда („ништа се није догодило, нико није ништа пријавио”), а онда је почела да активно напада, не оне који су рушили, већ оне који су указивали на нелегално рушење. Уместо да стане на страну реда, ауторитарност је заштитила неред.

Већ годинама се трудим да објасним да је овај обрт главна карактеристика савременог доба и да је то суштина новог – неолибералног – поретка. У њему није проблем то што је стари ауторитарни поредак нестао, него што га је заменио поредак који је задржао ауторитарност, али ју је сада ставио у службу нереда. Овај неред само се лажно приказује као либерализам, а заправо представља његову нову, лошију верзију, из које је избачен сваки траг ранијег реда. Нису водеће земље ЕУ, Норвешка или Швајцарска успешније од нас зато што у њима има више слободе – ми смо у ствари шампиони слободе – него због тога што су још увек задржали много од старог реда.

Због тога се о развијеним земљама говори као о земљама правне сигурности, поштовања правила и процедура. Ево, да се запитамо: да ли плагираних доктората има више код нас или, рецимо, у Немачкој? Ако их има више код нас, као што се чини, то значи да код нас има више слободе и толеранције за плагирање него тамо. Ко у Немачкој може да руши ноћу улице? По свој прилици нико, а код нас је то могуће. С друге стране, код нас не можете да се заштитите као мањински акционар или да вам плате неки ваш производ преко светских електронских сервиса за онлајн плаћање. Недостатак неких слобода за грађане компензован је већим слободама за оне који имају моћ или новац.

Неред се на почетку увек може помешати с повећањем слободе, с дечјим болестима транзиције, с почетничким грешкама. Али, ако он постане правило, његово настављање сигурно не доноси ништа добро. Можда су баш ред и неред појмови око којих се заиста врти наша политика. Последња политичка промена из 2012. године, која је кренула као пружање шансе нашем друштву да се преко демократске смене промени набоље, данас се претворила у подизање нивоа нереда на виши ниво.

Да ли ћемо неред и даље мешати са слободом, остаје да се види. Као што каже стара народна песма, „ту кнезови нису ради кавзи” са владајућим поретком, јер им богатство или положај дају могућност да се и у нереду снађу боље него у реду. Али би недостатке поретка нереда могла боље да увиди некадашња „сиротиња раја”, која је данас чак и у Србији нарасла до пуноправних грађана који би могли да преузму одговорност за своју државу.

Стара ауторитарност или нова могућност да се живи у равноправном друштву – то је питање пред грађанима Србије.

*Уредник сајта „Двоглед“