Британија и српски брод
Какве ће све последице „брегзит” имати за ЕУ тешко је рећи. Врло је вероватно да тренутно ни Ангела Меркел нема одговор на то питање. Једна друга тема се намеће. Развијена економија и демократија напушта европски пројекат, који се европској периферији описује као најбољи и једини могући избор. Како систем „безалтернативности” реагује на исход демократског референдума који безалтернативности каже „не”? Карл Попер је говорио о парадоксу толеранције, по коме се у отвореном друштву све толерише сем нетолеранције. Овај принцип, у коме је сва моћ дата ономе који одређује шта „нетолеранција” уопште представља, неодољиво подсећа на оно што је Антонио Грамши назвао културном хегемонијом – доминантна елита одређује вредности, норме, веровања и објашњења.
Писање угледног листа „Економист” је изузетан пример двоструких аршина: његово уредништво се залаже за све врсте слобода – слободно тржиште, слободу сексуалног опредељења, слободу да се одабере еутаназија – али једино не постоји слобода да се одбаци доминантна политика. Политичари који данас доносе другачија решења, попут Бориса Џонсона, називају се популистима. Шта та реч уопште значи? У свом последњем есеју Френсис Фукујама је написао да је популизам етикета коју политичке елите лепе политичарима који им се не допадају, а које подржавају масе обичног становништва. Упркос бројним упозорењима да ће Лондонски Сити пропатити у случају изласка Британије из ЕУ, Британци су гласали за излазак. Очигледно да су стручњаци погрешно узели за аксиом да Британци мисле само на добробит Ситија. Евидентно је да не мисле да они постоје због Ситија, већ да је Сити ту за њих.
Британски однос са Старим континентом је током последња два века био променљив, Британија се поносила и „сјајном изолацијом”, и чврстим везама са континентом, али једна ствар је константна: од тридесетих година 19. века и лорда Палмерстона, преко Винстона Черчила, па све до Дејвида Камерона, синтагма „британски интерес” није напуштала вокабулар британске политичке елите. У то се могао уверити свако ко је пратио дебату уочи референдума.
У свом говору у коме је објавио оставку Дејвид Камерон је истакао да ће и у наредним недељама кормиларити државним бродом, али да он није подесан капетан који ће британски брод одвести до следеће дестинације. Неки политиколози ће рећи да је национални интерес само конструкт. Међутим, Британија, острво мање од територијe некадашње СФРЈ које је створило највеће царство у историји човечанства, у претходним вековима врло добро кормилари својом националном судбином.
Британско јавно мњење, уз доста емоција и буке, ипак се дотакло свих важних тачака британске будућности унутар или изван ЕУ. Аргументи су се разликовали, али дијалога је било. У Србији тога нема. Србија је земља кандидат. Постала чланица ЕУ или не, Србија је земља која се налази у интересној сфери ЕУ и окружена је њеним чланицама. О сопственом интересу, о односима са ЕУ и суседима не разматра се превише или готово да се уопште не разматра. Српски брод, чини се, плови кроз узбуркано море које чини да путницима није лако. Капетану је речено да плови ка светионику, али светионика нема па нема. Шта ће капетан учинити?
*Докторанд на одсеку за историју Филозофског факултета у Београду
Подели ову вест
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.


