Рат за скупштинске одборе

Избор председника и заменика председника одбора у новом сазиву Скупштине Србије узроковао је „ратовање” власти и опозиције зато што, како су истицали опозиционари, није поштована парламентарна пракса договора око руководећих места у овим телима. Кад год се деле функције, уз договор или „ратовањем”, свеједно, улога одбора у скупштинском животу представља се као страшно важна. У пракси, међутим, није тако. Њихов утицај је веома мали, готово никакав, из разних разлога.

У сваком скупштинском сазиву после петооктобарских промена причало се да се мора ојачати улога одбора, по угледу на таква тела у европским парламентима. У вези с тим, међутим, никад се није одмицало даље од приче, али је зато расподела функција у радним телима увек и стварно била врло озбиљно схватана.

И пре и после петооктобарских промена подразумевало се да и опозиција мора да добије председавање неким одбором. Пракса да опозиција добије председничке функције у некима од најважнијих одбора, а увек су најтраженији били административни, за одбрану и унутрашње послове, за финансије и за спољне послове, уведена је у време власти Војислава Коштунице. То је, уз мање или веће проблеме у раду одбора, функционисало све до 2012. године, односно избора после којих је парламентарну већину преузео СНС с коалиционим партнерима. Међутим, то је само делимично тачно.

У овом последњем „ратовању” око руководећих места у одборима, опозиција, од радикала до демократа, помиње праксу да се председавање најважнијим одборима препусти опозицији. Демократе не пропуштају прилику да укажу како су ту праксу укинули напредњаци. Напредњаци су, међутим, само званично одустали од праксе која је већ била напуштена у сазиву у којем је ДС имао већину, тако што су, на пример, с места председника Административног и Одбора за одбрану и унутрашње послове сменили опозиционаре који су постали сметња за нормалан рад тих тела.

На почетку сазива 2008. године руковођење Административним и Одбором за одбрану и унутрашње послове добили су кадрови Српске радикалне странке, који су били најјача опозиција са 80 посланика. Кад је дошло до раскола у СРС-у, Административни одбор није могао да ради, јер му је председавао Томислав Николић, а радикали су долазили скоро у комплетном саставу да праве буку и онемогуће да се седнице одржавају. Николић је на крају одблокирао одбор подношењем оставке, али демократе нису дозволиле да неки други радикал добије то место, па су изабрале свог посланика Ненада Константиновића.

Драган Тодоровић (СРС), међутим, смењен је зато што је седнице Одбора за одбрану и унутрашње послове водио како је он хтео, без икаквог договора с парламентарном већином, да би потом држао конференције за новинаре на којима је недолазак посланика владајуће коалиције представљао као „доказ” да је власт пала. Тодоровић, такође, радикалима који су отишли с Томиславом Николићем није дозвољавао да говоре. Кад је превршио меру, демократе су га смениле, а председавање одбором преузео је Душан Бајатовић (СПС). Зоран Красић (СРС), међутим, до краја сазива остао је председник Одбора за финансије, зато што је тај посао радио врло коректно. Седнице је заказивао у договору с парламентарном већином, али су могле да се одрже само уколико власт обезбеди кворум. У салу је улазио само кад је био обезбеђен кворум.

У сазиву од 2012. године руководећа места у одборима подељена су уз договор, али председавање Административним одбором од тада увек добија власт, јер је то практично једини одбор који о неким стварима одлучује самостално, без потребе да то верификује парламент на пленарној седници. И у сазиву од 2014. године било је тако, али смо овде имали Одбор за културу и информисање, који је водила Весна Марјановић (ДС), а који готово да није могао да функционише, јер Марјановићева није хтела да се консултује с парламентарном већином. Седнице је заказивала по сопственом нахођењу, с дневним редом који је сама предлагала, а на сваку примедбу власти да то не може тако да се ради одговарала да је то њено право као председника. Јесте у надлежности председника да заказује седнице и предлаже дневни ред, али чињеница је и да седнице неће бити ако нема договора власти и опозиције, нити ће било шта моћи да се уради. У оба сазива у којима су напредњаци имали парламентарну већину, председавање Одбором за евроинтеграције било је препуштено опозицији и проблема није било – функционисао је беспрекорно. И у овом сазиву опозиција је добила овај одбор.

Одбори немају велику улогу у нашем парламенту, све одлуке које доносе мора да потврди парламент, али могу, кроз организовање јавних слушања, да помогну да се дође до бољих законских решења. И тога има све више. Али, за то је потребан договор о свему, па и о председнику одбора.