Еутопут

Једна земља која је недавно ушла у ЕУ и једна земља која је из ње недавно изашла, одлучивале су о отварању фамозних поглавља 23 и 24 за Србију. Реч је о Хрватској и Великој Британији. Није то једини апсурд српског путешествија ка бриселском царству.

До пре месец дана је деловало да су ти проблеми превазиђени и да ће поглавља бити отворена, али се у међувремену нешто десило. Друг Си, рецимо. Председник Си Ђинпинг провео је три дана у Београду, најавивши да ће Србија бити кандидат за кључну земљу ка кинеској свиленој унији.

И претходна посета Александра Вучића Москви, где је мерио како унутрашњи, тако и спољњи притисак, а Путин му предлагао различите терапије алтернативне алтајске медицине, сигурно је знатно допринела и да се Брисел сети како Хрватска може послужити као батина, или боље рећи, балван који може да се гурне под српско возило које се годинама вуче по европској магистрали.

Наша браћа са европског пута братства и нејединства су увек за то спремна. И увек нас убеђују да је то само због избора, који, као револуција, перманентно теку…

Чак и када је Вучић дипломатски прешао преко њихове нове блокаде, рекавши на самиту лидера западног Балкана у Паризу да жели да верује у искреност Загреба, тешко да му је ико веровао да је он сам у то веровао.

Са председницом Китаровић је недавно, уз букет цвећа који јој је поклонио, Вучић потписао декларацију о унапређењу односа, иако се неколико дана пре рандевуа на мосту, хрватска шефица државе похвалила како и даље под јастуком чува вокмен са Томпсоновим хитовима који величају црне капе и кошуље. И није ту заћутала, већ је казала да те песме слуша у друштву своје дечице.

То је комшијски рефрен. Из земље где се на највећим трговима уз присуство државних званичника чују покличи за поглавника, одлучује се о отварању поглавља.

То су знакови поред Еутопута. Ићи или сићи? Шекспир данас не би имао ову хамлетовску дилему. Његови су већ скренули са џаде. Шта ћемо учинити ми, када немамо ниједног покровитеља за лаганију вожњу ка Бриселу, док Хрватску нико из бриселске бирократске машинерије не прекорева због враћања мрачних симбола из прошлости.

Технички шеф дипломатије Ивица Дачић је у ауторском тексту за недељну „Политику” навео да „је сада ред на Европу, да нам јасно каже да ли нас види као свој део или као неко страно тело”. И да се не крије, при том, иза Хрватске, иначе једине земље у Европи у којој се још аплаудира нацистичком поздраву „За дом спремни” (замислите да то неко уради у Немачкој са „Зиг хајл”).

На крају још једне епизоде о балканским нетрпељивостима пажљиво увијеним у украсни европски папир, из Париза је у Србију стигла лепа најава да ће поглавља бити отворена 19. јула. Европа је рекла да нас, ипак, жели. Барем овог лета.