Eutoput

Jedna zemlja koja je nedavno ušla u EU i jedna zemlja koja je iz nje nedavno izašla, odlučivale su o otvaranju famoznih poglavlja 23 i 24 za Srbiju. Reč je o Hrvatskoj i Velikoj Britaniji. Nije to jedini apsurd srpskog putešestvija ka briselskom carstvu.

Do pre mesec dana je delovalo da su ti problemi prevaziđeni i da će poglavlja biti otvorena, ali se u međuvremenu nešto desilo. Drug Si, recimo. Predsednik Si Đinping proveo je tri dana u Beogradu, najavivši da će Srbija biti kandidat za ključnu zemlju ka kineskoj svilenoj uniji.

I prethodna poseta Aleksandra Vučića Moskvi, gde je merio kako unutrašnji, tako i spoljnji pritisak, a Putin mu predlagao različite terapije alternativne altajske medicine, sigurno je znatno doprinela i da se Brisel seti kako Hrvatska može poslužiti kao batina, ili bolje reći, balvan koji može da se gurne pod srpsko vozilo koje se godinama vuče po evropskoj magistrali.

Naša braća sa evropskog puta bratstva i nejedinstva su uvek za to spremna. I uvek nas ubeđuju da je to samo zbog izbora, koji, kao revolucija, permanentno teku…

Čak i kada je Vučić diplomatski prešao preko njihove nove blokade, rekavši na samitu lidera zapadnog Balkana u Parizu da želi da veruje u iskrenost Zagreba, teško da mu je iko verovao da je on sam u to verovao.

Sa predsednicom Kitarović je nedavno, uz buket cveća koji joj je poklonio, Vučić potpisao deklaraciju o unapređenju odnosa, iako se nekoliko dana pre randevua na mostu, hrvatska šefica države pohvalila kako i dalje pod jastukom čuva vokmen sa Tompsonovim hitovima koji veličaju crne kape i košulje. I nije tu zaćutala, već je kazala da te pesme sluša u društvu svoje dečice.

To je komšijski refren. Iz zemlje gde se na najvećim trgovima uz prisustvo državnih zvaničnika čuju pokliči za poglavnika, odlučuje se o otvaranju poglavlja.

To su znakovi pored Eutoputa. Ići ili sići? Šekspir danas ne bi imao ovu hamletovsku dilemu. Njegovi su već skrenuli sa džade. Šta ćemo učiniti mi, kada nemamo nijednog pokrovitelja za laganiju vožnju ka Briselu, dok Hrvatsku niko iz briselske birokratske mašinerije ne prekoreva zbog vraćanja mračnih simbola iz prošlosti.

Tehnički šef diplomatije Ivica Dačić je u autorskom tekstu za nedeljnu „Politiku” naveo da „je sada red na Evropu, da nam jasno kaže da li nas vidi kao svoj deo ili kao neko strano telo”. I da se ne krije, pri tom, iza Hrvatske, inače jedine zemlje u Evropi u kojoj se još aplaudira nacističkom pozdravu „Za dom spremni” (zamislite da to neko uradi u Nemačkoj sa „Zig hajl”).

Na kraju još jedne epizode o balkanskim netrpeljivostima pažljivo uvijenim u ukrasni evropski papir, iz Pariza je u Srbiju stigla lepa najava da će poglavlja biti otvorena 19. jula. Evropa je rekla da nas, ipak, želi. Barem ovog leta.