Бечлије по избору

Специјално за Политику

Беч – Ове године се обележава педесетогодишњица потписивања Споразума о регулисању запошљавања југословенских радника између некадашње Социјалистичке Федеративне Републике Југославије и Аустрије којим је почео највећи добровољан и економски мотивисан миграциони талас на просторима савремене Источне и Централне Европе. Манифестације организоване овим поводом, било да се одржавају на просторима бивше Југославије, било у Аустрији, пролазе скоро неприметно, рефлектујући универзално проблематичан однос према феномену такозваних „гастарбајтера”. У контексту уметности, гастарбајтери се олако приказују у клишеима везаним за фолклор и народну музику, необразованост, примитивизам, скупе аутомобиле и златне ланце око врата, што је од самог почетка масовних миграција крајем 1960-их била општеприхваћена слика људи који су се отискивали у туђину. Три године од великог успеха дводелне изложбе „Фејслес” одржане у просторијама MQ21 које припадају Музејском кварту, српски уметник и кустос Богомир Дорингер окреће се феномену гостујућих радника на поставци под називом „Ајнхајтсклуб” („Клуб Јединство”), на којој 26 уметника овој теми приступа из угла неоптерећеног поменутим предрасудама.

Наслов „Ајнхајтсклуб” фонолошки је транскрибован онако како би се написао на нашем језику и има вишеслојно значење. Са једне стране, он је мотивисан параграфом 2. члана 9. из споразума потписаног 1966. који гостујуће раднике бодри да се организују у клубове ради дружења и неге сопствене културе и традиције. Са друге, он је референца на пројекат „Гастарбајтерски немачки или повратак дијакритичних знакова” београдског германисте и писца Горана Новаковића, „Бечлије по избору” од 1989. Аутор се на изложби јавља једним видео радом конципираним у стилу промотивног материјала и брошурама, истовремено позивајући посетиоце да се прикључе врсти „језичких радионица” на којима могу да читају текстове на њима страним  језицима. Поред извода из његове књиге „Птице селице“ (Драва, 2002) у којој су описане гастарбајтерске судбине, људи југословенског (или другог) порекла моћи ће да на перфектном немачком читају изводе из књижевних дела, а да при томе не разумеју ни реч истог.

Наслов изложбе садржи још једно значење, за бечку средину и њену емиграцију са простора бивше Југославије од великог историјског значаја. Најстарији и најугледнији клуб, односно културно-уметничко друштво које је окупљало десетине хиљаде чланова зове се „Јединство“, а од спорних 1990-их један је од главних центара српске дијаспоре. Тиме што је фонетски написан како јесте, наслов изложбе постаје графички лого једног простора који комбинује наративе и фрагменте различитих културно-уметничких удружења.

„Од почетка ме је интересовао одговор на питање да ли су гастарбајтерски клубови врста ескапизма и утопије или неопходна места учешћа и осећаја колективности“, објашњава Дорингер и додаје: „Додатно интересантан аспекат је како људи којима је тема гастарбајтерске реалности у Аустрији страна, њој приступају”. Истражујући ту могућност, настао је, између осталог, и пројекат који су два кореографа савременог плеса – Хуан Пабло Камара (Аргентина/Холандија) и Микеле Ризо (Италија/Холандија) остварили са бечким фолклорним ансамблом „Стеван Мокрањац”.

– Желели смо да испитамо шта се дешава када се традиционалне фолклорне нумере модернизују, какви резултати из тога проистичу, као и да спознамо да ли је тако нешто уопште потребно. При томе не смемо да заборавимо да је коло плес који се изводи према строгим правилима перформанса, а у овом случају је стављен у један галеријски простор у коме индивидуалност учесника долази до изражаја, истовремено омогућавајући да дух колективног заживи, каже Дорингер за „Политику”.

Моменат остваривања контакта емигрантских група са градом Бечом, његовом инфраструктуром и језичке баријере постају неке од централних тема ове изложбе која сагледава важне аспекте такозваног интеграционог процеса. Изложба „Ајнхајтсклуб“ је резултат преговора између MQ21, Министарства интеграције, Министарства културе, Музејског кварта, а било је потребно годину и по дана да се реализује.

За гастарбајтере се често везује појам птица селица што такође постаје једна од полазних тачака неколико уметничких пројеката. Један од њих је и документарни филм Младена Ђорђевића „Гастарбајтерске приче“ – о људима у константном покрету на релацији Аустрија – Србија. „Curated by nature“ je назив рада Богомира Дорингера насталог у кооперацији са три биолога из бечког Природњачког музеја који су интерпретирали тему гастарбајтера кроз одабир миграционих птица. Фокус једног од њих је на птице које се из Аустрије селе због боље хране или временских услова, а други на такозваног „бечког голуба“ (гугутке), голуба из Азије који је прво емигрирао у Југославију да би се за време Другог светског рата преселио у Беч, где је и остао.

Једно од централних питања изложбе, у доба нових миграција изазваних другачијим мотивима него 1960-их. јесте – ко су нови гастарбајтери и како су позиционирани у друштву. Историјски аспекат анализира архив Љубомира Братића који је фокусиран на настанак бечких клубова као места окупљања на којима се неговала југословенска носталгија.

Монументална инсталација – степениште које може да смести 40-50 људи, постаће бина хора „29. новембар”, самоорганизованог културног тела из Беча које на изложби у неколико наврата наступа са критичким, али комичним приступом политици и аустријском друштву уопште. Још један интересантан музички аспекат налазимо у раду драматурга и уметнице у резиденцији Олге Димитријевић, настао на основу интервјуа са неколико жена (нашег порекла) различитих генерација и из различитих социјалних кругова које живе у Бечу. Жене су замољене да издвоје музику или одређену песму која им посебно значи, а везану за конкретне животне ситуације. На те песме Димитријевић је написала нове текстове по мотивима из њихових живота, базираних на питањима постављеним током интервјуа. Од тога је настала караоке инсталација која посетиоце позива да се кроз певање песама о животу тих жена на неки начин приближе искуствима гастарбајтерског живота у Аустрији.

Изложба траје до 4. септембра.