Јолдаш, бре

Ако је Зукорлић „шамар српској науци и образовању” (Душан Теодоровић, „Политика”, 1. јул), шта је онда песница? Да ли су, због тог шамара, српска наука и образовање у нокдауну? Без обзира на то да ли ће после ефендијиног шамара доћи јолдашева (јолдаш = сапутник, друг) песница, одговор на постављено питање одавно знамо – јесу!

Ко је најодговорнији за такво стање у науци и образовању? Иако се о овоме може расправљати, спорити и могу се износити многи аргументи, несумњиву одговорност сносе три установе: 1) Министарство просвете (тиме и владе Србије, ова и све раније), 2) Универзитет у Београду и 3) САНУ.

Скупштински Одбор за образовање и науку, на чијем челу је ефендија Зукорлић, иако законодавна институција, од знатно мањег је значаја и утицаја од три поменуте. То знам из сопственог искуства јер сам на тој функцији био кратко 2004. године, али довољно да спознам његову минорну улогу. Тиме не правдам Зукорлићево именовање јер сам дубоко убеђен да као посланик има право да буде његов члан, али због своје верске функције не би смео да буде на његовом челу. Проблем српске науке и образовања није у Зукорлићу и у скупштинском одбору, он је знатно дубљи.

Сагласан сам са свим што је уверљиво написао академик Теодоровић, али ми се чини да је неке проблеме свесно прећутао. Задржаћу се само на два случаја, оба у непосредној вези са Зукорлићевим шамаром.

Први: образовање. „Универзитет у Новом Пазару отворио је и департмане у Нишу, Панчеву, Суботици и Београду. Свакако да је својеврстан безобразлук отварање некаквог ’факултета’, који искључиво служи за издавање диплома, свега неколико стотина метара удаљеног од ректората највећег српског универзитета.” Али ефендија није могао да отвори „факултете”, са или без акредитације, а да није добио одобрење државе. Дакле, није ефендија одговоран – већ држава! Био сам члан Републичког савета за развој универзитетског образовања, којим је започето давање акредитације приватним „факултетима”. Забрињавајући је податак да су за отварање таквих „факултета” гласали, увек и први, министар просвете и ректор Универзитета у Београду. У двадесеточланом савету само смо покојни Миле Савић и ја били уздржани или против. Од тада до данас ефендија Зукорлић није одлучивао о образовању, а оно је непрекидно падало сежући до најнижег степена. Стога ефендија није ни најмање крив, без обзира на његове неодмерене хвале, те би кривца требало тражити у извршној и законодавној власти и двема највишим просветним и научним установама Србије! Међу нама има много лошијих имама од ефендије!

Како је могуће да су ти „факултети” издали толико сумњивих диплома, а да Министарство просвете и друге надлежне институције нису ни прстом мрднули да их спрече у незаконитаој радњи? Ко је крив за то: ефендија или држава? Не браним ефендију, већ оптужујем државу која је згазила образовање као да је оно њен највећи и непресушни непријатељ.

Други: наука. За развој науке велику одговорност сносе Универзитет у Београду и САНУ. Питам тим поводом академика Теодоровића како је могуће да неко постане високи званичник једне наше веома угледне научне установе с једном објављеном монографијом? Или, како је могуће да је директор једног важног института у Србији – преписивач? О томе је јавност обавештена, према томе и академик Теодоровић, те се оправдано питам како је могло тако нешто да промакне његовом пажљивом запажању? Зар и то није шамар српској науци, налик Зукорлићевом? Зукорлића је изабрала Скупштина Србије за председника Одбора за образовање и науку, те је њу требало прозвати, а не ефендију – он је Алахов и њен слуга!

Господо, професори универзитета, академици, пођимо од себе. Да ли је Универзитет у Београду оно што је био? Да ли је САНУ оно што је била Српcка краљевска академија? Да ли смо ми, професори универзитета и академици, оно што смо били? Ако нисмо, а то је очигледно, да ли имамо право да другима упућујемо прекоре пре него што се суочимо са сопственим слабостима?

Српска интелектуална елито, ако те још има, не криви ефендију и будућег јолдаша за урушено образовање и науку. Кривац је у нама!

Зато је данас наш старешина ефендија, сутра ће бити неки други јолдаш.

Професор Филозофског факултета Универзитета у Београду