Еврофлегматизам

Немачки министар спољних послова Франк Валтер Штајнмајер, у јучерашњем ауторском тексту за „Политику“, изразио је дубоко жаљење и разочарање понашањем британских гласача који су одлучили да напусте Европску унију. Штајнмајер признаје да је ЕУ у кризи и, упркос овим песимистичким тоновима, указује да још није све изгубљено.

„Европа извози стабилност и безбедност, на пример на западни Балкан, где је вера у Европу и жеља за приближавањем неокрњена“, поручује оптимистички немачки шеф дипломатије. Додуше, не објашњава како то Европа може нешто да извози самој себи, ако се сложимо да је Балкан на европском континенту, а да су пет балканских држава и чланице ЕУ.

Његова порука је јасна и она је дубоко прагматична: Европа планира још дуго да извози и увози на нашем подручју. Ма шта грађани Србије о томе мислили у својим романтичарским заносима, било да су они у све већем броју евроскептични било, са друге стране, и даље тврдокорно еврофанатични.

Али Влада Србије кренула је трећим путем – еврофлегматизма. Овај став оличен је у реакцији Александра Вучића, који није деловао нимало збуњено када, последњег дана јуна, шефови ЕУ нису одобрили отварање поглавља са нашом земљом. „Ако хоће – хоће, ако неће – неће“, сажео је у једној реченици мандатар своју европску политику.

С обзиром на то да Вучић и његови најближи сарадници, у овом или оном облику, све чешће понављају ову формулу, може се закључити да она у себи помирује неколико најважнијих полова српске политике.

Али, пре свега, она је прихватљива за грађане Србије, јер је удаљена од свих облика екстрема – од оних који би лако жртвовали националне интересе зарад евроинтеграција, као и од оних других који би одмах захтевали референдумско гласање о чланству у унији, као да је Србија Велика Британија.

Ставови да наше европске интеграције често не зависе од нас, такође се све чешће чују у јавности. Потцењивачка објашњења да нас наводно блокира Хрватска, која у ЕУ има утицаја колико и Летонија, одлучно је прекинула канцеларка Ангела Меркел.

Довикујући, недавно на радној вечери париског самита лидера западног Балкана и ЕУ, преко стола хрватском шефу дипломатије Миру Ковачу да преговори са Србијом има да почну 19. јула и ни минут касније, јасно је показала шта мисли о његовим недавним изјавама како нас Загреб блокира – за наше добро.

Очито Меркелова не мисли да је то и за добро Европе. Јер, овакво понашање у врху српске државе појачава осећај равнодушности према Европи, а то је вирус који може допрети и до самог Брисела, у облику јачем од кијавице. До сада је Европа могла да упозна еврофанатичну или евроскептичну Србију. И није била импресионирана. Можда ће више поштовати флегматичну Србију.