Шекспир усред индијског фолклора

Чортановци – На трећем Шекспир фестивалу играна је комедија „Богојављенска ноћ“ (1601), у режији Атула Кумара, а у извођењу Компаније театра из Мумбаја. За ову представу која је препуно гледалиште код „Виле Станковић“ испунила радошћу, могло би се рећи да је индијска верзија продукција Глоба, у смислу значењске поједностављености Шекспира и наглашене приступачности. Кумарова представа вртоглаво је оптимистична и раздрагано груба верзија Шекспирове комедије, у којој је бескрајни joie de vivre истиснуо тамније, меланхоличне тонове овог комада.

Радња и ликови су углављени у индијску традицију, у погледу музичког и плесног израза, као и дизајна сцене и костима, мада су имена остала италијанска, као и место дешавања, древна Илирија. Ово смештање актера и догађаја у оквире индијског фолклора, што понекад асоцира на креативни хаос боливудских филмова, у комбинацији са изузетном енергијом извођача, дало је представи недвосмислену аутентичност. Због тога је велика штета што представа није још негде изведена у Србији, као што је био случај са Глоб театром прошле недеље, који је поред наступа у Чортановцима играо и у Народном позоришту у Београду.

Шекспирову радњу која заплиће и расплиће теме срећа и несрећа у љубави, њене несталности, завођења кроз претварање и прерушавање, индијски ансамбл је представио у самоироничном, ауторефлексивном маниру. Глумци у неколико наврата излазе из својих улога, помињући Шекспира, редитеља представе, али и личне професионалне амбиције. То је најупечатљивије у случају лика Себастијана – глумац који га игра буни се што му је Шекспир дао мало реплика, истичући још да је вероватно дремао док је писао његов лик. У текст представе убачени су и савремени детаљи, на пример коментар о дисфункционалности индијског Министарства културе, поводом тешкоћа налажења запослења глумаца или алузије на популарност индијских телевизијских серија. Ови детаљи су посебно ароматични зачини у драматургији представе, а имају функцију у чвршћем повезивању са публиком, што је била очигледно важна мисија аутора, учинити Шекспира приступачним и питким. Због тога је и хумор често робустан, а физичка радња груба. Такође, глумци нам се често обраћају, изазивају нас, вербално провоцирају, али и позивају да заједно с њима певамо и пљескамо. Ове особености су и одраз елизабетанског популистичког духа, израза прилагођеног масовној публици која је онда уживала у сценским неотесаностима. Сочни карневалски дух био је кључан у тјудорском позоришту, што је детаљно описао Хиполит Тен у књизи „Шекспир и његови савременици“.

Сви извођачи су све време на сцени, када не играју у првом плану, они седе иза у „турском седу“, на шареном тепиху у позадини. Иначе је скоро све у овој представи шарено и нападно, дизајн је у складу са општим принципом пренаглашености. У позадини је завеса с насликаним портретом Шекспира, а на голу сцену су слетели велики декоративни стубови. Но, тај кич се непрестано иронизује, актери се играју с њим, ствара се дистанца. Поред самоироничних коментара глумаца које смо навели, она се спроводи и на пољу глумачке игре. На пример, глумица која игра Оливију, монологе о љубавним јадима упадљиво театрализује, веома претерује у глуми, чиме ствара јасну дистанцу према могућим стереотипизираним значењима и кичу. Традиционална индијска одећа складно се уклапа у опште шаренило, жене су у китњастим саријима, мушкарци у разнобојним врећастим стварима, носе турбане, и сви су боси.

Музика и игра у Кумаровој представи бљештаво засењују наличја „Богојављенске ноћи“, присуство смрти, деструктивности и зла као сталних сапутника, као и горко-трагичну судбину насамареног Малволија који напушта Шекспирову сцену обећавајући освету. За Орсинове уводне речи се зато може рећи да су водиље мултиталентованих глумаца који до краја играју и певају са заразним оптимизмом: „Ако се љубав храни музиком, свирајте још; ту храну дајте мени, у преобиљу, те од преситости жеља за јелом да пренемогне и премине.“