Уметница широких видика

На загребачком гробљу Мирогој прекјуче је сахрањена глумица Семка Соколовић-Берток која је од последица можданог удара прошле седмице преминула у болници „Ребро” у Загребу.

Кинематографије земаља бивше Југославије изгубиле су једну од најбољих и најпознатијих глумица, уметника који је красио значајна филмска дела протеклих деценија, али и најновије филмове хрватске, босанске и српске кинематографије.

Семка Соколовић-Берток рођена је 22. децембра 1935. године у Сарајеву, у породици која води порекло од легендарног Мехмед-паше Соколовића. У младости се бавила мачевањем, а била је осмоструки првак Хрватске у шаху (супруг јој је био шаховски велемајстор Марио Берток) и велики заљубљеник у бриџ и покер.

Глуму је студирала на загребачкој Драмској академији, чак је једно време радила и као асистент. Играла је у позоришту, али не често.

„У позоришту ми је било досадно, јер су колеге споро савладавале текст”, често се шалила Семка, истичући да „филм више одговара њеном темпераменту”. Међутим, и када је играла у позоришту, „својим отреситим, строгим наступом у само неколико минута или секунди урезивала се у памћење гледалаца, чак јаче него глумци који су тумачили главне улоге”, писали су критичари.

На филму је дебитовала током студија, у делу „У мрежи” Бојана Ступице 1956. године. Играла је у врло популарним ТВ серијама „Куда иду дивље свиње”, „У регистратури” и „Бољи живот” и новијим, хрватској „Битанге и принцезе” и нашој „Вратиће се роде” у којој је, у првој епизоди, тумачила лик директорке школе.

Често је памтимо управо по таквим остварењима, а можда је најупечатљивија њена улога била још један лик директорке школе, у филму „Мајстори, мајстори” Горана Марковића. Играла је у Марковићевим делима „Тајванска канаста” и „Вариола вера” у којем је остала упамћена по тумачењу лика сурове, али праведне докторке Ћирић.

Сарађивала је и са Рајком Грлићем у филмовима „Чаруга” и „У раљама живота”, и за те улоге критика је била пуна речи хвале. Трудила се да балансира између уметничког и комерцијалног филма, од којег није бежала па је била и део глумачке екипе филма „Хајде да се волимо” са Лепом Бреном у главној улози.

Публика београдског Феста недавно је могла да гледа Семку Соколовић-Берток у босанским филмовима „Код амиџе Идриза” Пјера Жалице и „Грбавица” Јасмиле Жбанић, а после 15 година одсуства из српске кинематографије вратила јој се улогама у филмовима „Четврти човек” Дејана Зечевића и „Љубав и други злочини” Стефана Арсенијевића, који ће у домаћим биоскопима бити приказиван од септембра.

Семка је била жена широких видика и особа без предрасуда, уметник који није крио своје мишљење, што ју је коштало каријере, поготову на позоришним сценама. Остаће упамћена као пожртвована и срчана глумица која се није штедела, и као уметник који је својим ликовима увек даривао необичну живост.