Коса ми је гуја љута

Рудник – Петнаест дана су Рудничани прокопавали пут, све узбрдо, кроз шумски густиш и јаруге, до под Цвијићев врх, највиши у Шумадији (1.132 м), да би „како доликује” одржали косидбу. Рудник олова и цинка је дао багер, локална месна заједница и општина камен и песак, мештани на стотине надница живог рада. Јер, ко ће да дође на њихову косидбу, ако се до Ђорђевића ливада не може ни пешке ни на коњу, а камоли аутомобилом.

– Косидбу смо, прошле године, организовали први пут. Овде је било педесетак људи, од чега четрдесет косача. Осим пешице, друкчије се није могло узверати уз планину. А погледајте сад: више од пет стотина посетилаца, и старих и младих, стигло је аутомобилима на 900 метара надморске висине – каже Радован Караулић, професор у Основној школи „Арсеније Лома”.

Косидба на Руднику носи име мештанке Винке Радовановић. Идејни зачетник и један од организатора манифестације Милан Милетић нам објашњава откуда да се један од најтежих мушких послова назове по жени:

– Наша Винка је некада била једини косач у сукњи на чувеној Косидби на Рајцу. Пре 25 година је, у мушкој конкуренцији, освојила треће место.

Винкиним трагом су кренуле и сестре Драгана Миловановић и Милена Вуковић које су, удајом, напустиле завичај: прва се удомила у Гуришевцима, друга у Бањи код Аранђеловца. У недељу су обе са косама приспеле на Рудник. Иначе, најстарији косач је Славиша Обреновић из подрудничког села Брезовица, рођен пре 86 година. Косач је од своје четрнаесте, а дошао је, каже, да покаже младима како се то ради. Остали су се, по старости, сместили између Славише и Вука Вучковића, осамнаестогодишњака са Рајца. Из села Заграђа су стигли отац и син, Милован (57) и Дарко (27) Ђорђевић. Кад су га, после такмичења, задиркивали како је отац боље косио, Дарко се правдао да је „у оца била дужа коса”.

Кад је извршена смотра косаца, председник општине Дејан Ковачевић је отворио манифестацију рекавши да је „ово још једна туристичка атракција на Руднику коју ће општинска власт подржати”. Потом је поворка, уз пратњу трубача, кренула у ливаду. Зафијукале су „бритке сабље” кроз траву Ђорђевића ливаде, све уз песму мушке певачке групе „Завичај” из грнчарског села Злакусе код Ужица: „Коса ми је гуја љута, / склони ми се с пута!”. А мало подаље, испод велике шатре, цичала је виолина и димило се огњиште са великим лонцима свадбарског купуса; крај шатре се на ражњу окретао бик – куд би косидба без волујског печења!

Косило се, а чланови стручног жирија су облетали, загледали откосе, премеравали и записивали. Одјекнула је и позната песма: „Ој облаче, немој на косаче”. И никако узалуд: небо је било сафирноплаво, планински поветарац је, уз обавезне пешкире за појасевима косаца, купио зној са чела.

Последњу реч имао је жири.

– Такмичило се у две категорије: косачи са Рудника и околних села борили су се за награде, а главна је одлазак на Рајачку косидбу, а гости са стране само за награде. Најбољи у првој категорији био је Владе Радојевић и он ће бити наш представник на Рајцу. Друго место изборио је Дарко Ђорђевић, а треће Радисав Јовановић – саопштио је председник жирија чије име пропустисмо да запишемо.

Гостију косача је било са више страна: из Тополе, од Аранђеловца, са Рајца, из села Дивош код Сремске Митровице... Најбољи беху Небојша Спасојевић и Вук Вучковић, оба са Рајца, и Сремац из Дивоша Здравко Живковић.

Уз остало, сви беху награђени косама које је исковао чувени ковач из Мркоњића Милорад Сладојевић, још чувенији косач, шестоструки победник Косидбе на Рајцу која ће се догодити у идућу недељу.

Друга по реду косидба на највишој планини Шумадије је разгалила све који су се на њој нашли. Сви су хвалили догађај, сви осим једнога колеге новинара чији мргудан коментар, друкчији од осталих, бележимо: „Свет ће ускоро траву косити ласером, а ми још машемо косама као пре двеста година”.

Машемо и, ради лепоте наше традиције, махаћемо још дуго, иако и наше ливаде одавно косе моторне косачице.