Субота, 27.06.2026. ✝ Верски календар € Курсна листа
63. ПУЛА

Будимо реални, захтевајмо немогуће

Документарни филм „Генерација '68” Ненада Пуховског о заблудама генерације да се револуцијом може променити свет равноправно се такмичи за „Златну арену”
Будимо реални, захтевајмо немогуће
Из филма „Генерација '68“ (Фото: каталог Пулског фестивала)

Пула – Дође човеку у животу та потреба да за собом остави неку врсту моралног тестамента, каже хрватски социолог, филозоф, сценариста, редитељ и продуцент Ненад Пуховски, између осталог и врсни документариста и аутор узбудљивог дугометражног документарног филма „Генерација '68”.

 Пуховски је заправо ово одговорио на констатацију да ми се, онако дубоко дирнутом филмом, учинило као да се опрашта – не од живота, наравно, далеко било, већ дефинитивно од проживљене младости и својих заблуда. Заблуда генерације која се руководила оним „будимо реални, захтевајмо немогуће” и заносила се идејом о револуцији која ће променити свет. Тај неки осећај који се у мени створио током суочавања са прошлошћу на начин како је то својим филмом сугерисао Пуховски заједно са својим протагонистима, утицало је на то да се заједно са њима запитам који су стварни домети промена за које су се борили шездесетосмаши и на друштвеном и на личном плану и да ли су их и колико учинили веродостојним генерацијама које су следиле.

 Идеали 1968. су одбачени као неоствариви. Нове генерације стварају неке своје нове идеале који су можда још илузорнији. Рецимо, идеали покрета „Окупирајмо...”, који Пуховски на тренутке компарира са оним из своје младости, доводећи до врхунца свој филм у тренуцима када се суочава са својим ћеркама и последицама њиховог васпитавања. Када отац Пуховски пита своје ћерке шта је њима остало од његове 1968. Тамара ће рећи: „Да је нешто остало не бисмо живели у овом друштву капитализма”, док ће Сена мирно поентирати речима: „Тековина твоје револуције је тај мој дубоки осећај усамљености”...

 О бурној 1968. години и студентским протестима широм света који су се прелили и на Београд, а у малом обиму и на Загреб, о личном учешћу у догађајима, о Корчуланској летњој филозофској школи и „Праксису”, југословенској и хрватској левици која је тражила промене, у Пуханићевом филму говори читава плејада актера. Од Далибора Мартиниса, Славоја Жижека, Желимира Жилника, Небојше Попова, Марјана Алчевског, Слободана Дракулића, Шиме Вранића, Огњена Чалдаревића, Инослава Бешкера, Ивана Кувачића, Рајка Грлића, до Славенке Дракулић, Јагоде Калопер, Јасне А. Петровић и Сене и Тамаре Пуховски.

 Аутор своје саговорнике не потписује на екрану. Пуховски каже да му је било најважније да добије емоцију, а не информацију. Једном хрватском новинару појаснио је то овако: „Покушао сам да смањим количину информација, па ако гледалац не зна шта данас ради, на пример, Инослав Бешкер, није важно. Битно је да Шиме Вранић каже како је развио теорију сопствене неуспешности. Такве су ствари мени биле битне, а не да ли испод лика протагонисте пише његово име или титула. То је била свесна одлука базирана на отклону од телевизијских конвенција.”

 Аутор и већина његових саговорника веома су критични према бунту и утопијама своје генерације, али и генерације своје деце. „Ни једна ни друга генерација није успела да се избори за неке важније друштвене промене. Бојим се да генерацију мојих унука тек чека да све то погледају и виде шта се уопште може направити са друштвом.” Пуховски још каже: „Оно што је нама недостајало јесте фокус на конкретне ствари. Ако желиш да мењаш друштвене односе, мораш да будеш спреман да владаш. А ми смо седели и разговарали о томе да постоји социјализам са људским ликом. Када данас гледам на то доба, схватам да смо били у једној комфорној, љубавној и романтичној позицији, али мислим да је важно да имаш тако нешто када си млад. Бојим се да данашња друштва у којима живимо то онемогућавају. Људи су смањили своје револуционарне амбиције на своја четири зида.”

 Дугометражни документарни филм „Генерација '68” Ненада Пуховског равноправно се такмичи са играним филмовима за „Златне арене”. Филм је већ са успехом био приказан на „Загребдоксу”, фестивалу који је Пуховски својевремено и основао, али и на „Белдоксу” овог маја у Београду. Пуховски филм потписује као редитељ косценариста (заједно са Весном Биљан Пушић, уједно и монтажерком), продуцент и директор фотографије. Музику за филм је радио „Рундек Карго трио” Дарка Рундека.

Коментари1
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.