Кафанска историја Лесковца

Лесковац – Тридесетих година прошлог века Лесковац су красиле бројне кафане, хотели и буран мераклијски живот. Ових дана из штампе је изашла прва од две књиге Боривоја Лукића „Старе лесковачке кафане”, у којој је аутор прикупио податке о 107 кафана и хотела тог доба.

– Кафане су биле распоређене од панађуришта, односно железничке станице до болнице и дуж прилазних путева из правца Власотинца, Лебана, Бојника, Вучја, Манојловца и Богојевца, којима су сељаци долазили на пијац, али највећи број њих се налазио у главној улици. У то време Лесковац је био један од ретких градова који је имао развијено занатство, индустрију, трговачку мрежу и угоститељство. У четири хотела – „Костић”, „Солун”, „Плуг” и „Париз”– одседали су странци и предузетници који су ту склапали послове, док су гости кафана били сељаци из околних села који су долазили петком увече и ноћили по собама или на подовима – каже за „Политику” аутор Боривоје Лукић.

Све кафане имале су велике летње баште, штале за смештај коња, велике подруме препуне бачви ракија и вина, али и свињце у којима су гајили „материјал” за потребе кухиње. Чак је и хотел „Костић”, симбол тадашњег угоститељства Србије, имао свињац, али и биоскопску и театарску салу, у којој су гостовали глумци нишког позоришта. Била је ту и коцкарница, у којој је срећу почесто окушавао и сам власник Костадин Дине Митић. Према предању, Дине би коцкарске добитке прослављао тако што би се Лесковцем провозао у три фијакера – у једном се возио он, у другом његов шешир и штап, а у трећем музички оркестар.

– Седамнаест што кафана, што хотела биле су заправо јавне куће. Посетиоци су били из свих слојева друштва, од пословних људи, индустријалаца, угледних домаћина који су долазили тајно кроз капиџике, до пубертетлија који су ту стицали прва сексуална искуства и сељака који су навраћали да се забаве пошто продају робу на пијаци – открива Лукић.

У хотелу „Солун” као седмогодишња девојчица свирала је Радојка и њен учитељ хармонике, касније супруг, Тине Живковић. Године 1933. хотел је „Париз” посећивала ондашња најпопуларнија југословенска филмска глумица Ита Рина. Кафане су биле и места окупљања политичких странака, па је тако омиљено састајалиште радикала била гостионица „Код два брата”, у којој је у више наврата боравио и Никола Пашић.

– Иако је било много кафана, међу власницима није било конкурентске завидљивости. Нису дозвољавали да неко пропадне у послу, помагали су се међусобно. Кафане су биле душа града и све занатлије, пре него што ујутру отворе радње, свраћале би у кафану на кафу и на по једну љуту – каже Боривоје Лукић.