Ми у хрватској кампањи

Највиши хрватски званичници су, одмах по повратку из Брисела, по ко зна који пут морали да полажу рачуне тамошњим бранитељима који су одавно постали незаобилазни барометар (не)исправности неке државне одлуке.

Премијер Орешковић и министар спољних послова Ковач покушавали су да објасне зашто су Србији у последњем тренутку деблокирали отварање поглавље 23 и да доказују како то не значи ама баш ништа уколико Београд не повуче спорни закон по коме може да суди хрватским држављанима који су чинили злочине над Србима.

Ковачева изјава да влада „не жели да застрашује бранитеље изјавама да некога желе прогонити јер то не долази у обзир”, свакако је упућена, пре свега, тамошњој јавности. Иначе би ова порука хрватског министра можда могла да делује и озбиљно када би се у Србији на издржавању казне налазио макар један хрватски бранитељ осуђен по закону о универзалној јурисдикцији који наводно толико плаши Хрватску. Али управо је супротно.

Загреб нема ниједан разлог да страхује од овог српског закона. Једини хрватски ветеран кога је Београд ухапсио и осудио примењујући закон о универзалној јурисдикцији био је Вељко Марић. Али је и он данас  слободан човек.

Зато се и поставља питање да ли ико од хрватских политичара заиста верује да се над хрватским бранитељима надвила сенка српских тужилаца или је реч само о одличном аргументу, теми за сваку изборну кампању.

Деблокада поглавља Србији свакако долази у незгодном тренутку по владу ХДЗ-а, јер бранитељи и велики део тамошње јавности не праштају политичарима ни најмању „слабост” према Београду. Сетимо се колико се бивши, левичарски премијер Зоран Милановић уочи прошле кампање из петних жила трудио да „покаже зубе” Београду.

Лидер СДП-а који током читавог мандата никада није употребљавао прејаке изразе нити претио, напрасно је прошлог септембра прерастао у озбиљног хрватског јастреба. Затворио је границу са Србијом правдајући то наводним планом Србије да Хрватској испоручује избеглице, па је онда Вучићу поручивао да „мало шара”, а Србији да је „муха” наспрам Хрватске која је „орао”. Овај заокрет није му, међутим, помогао да освоји више симпатија код острашћенијег дела јавности. Ипак је ту ХДЗ имао традицију дугу четврт века. Сада, када су први пут у Хрватској расписани ванредни избори, у сличној ситуацији борбе за останак на власти нашао се ХДЗ. Бирачко тело, међутим, могло би, кажу, овога пута да се врати Милановићу. И зато „бранитељи” опет постају једна од најважнијих карика хрватског политичког живота, баш као што своје високо место у тој трци добија и Београд.

Зато ће до 11. септембра Србија добити статус опасне регионалне силе у хрватском предизборном фолклору, у којем ће се већ одвијати лицитација ко ће поставити теже или оригиналније услове источном суседу. Све док им неко озбиљнији ипак не саопшти да је игра завршена.