Чаробни штапић

Све владе од Ђинђићеве до Вучићеве претиле су да ће се обрачунати са дивљом градњом али су се понашале као да је то немогуће извести без чаробног штапића. Било је довољно само да су посегнуле за багерима.

Изгледа да је нека магија нужна макар да би отворила очи грађевинским инспекторима. Читаоци „Политике” редовно пријављују нова градилишта без дозволе, наочиглед свих се зида тамо где не би смело.

Само инспектори то никако да примете. У Београду су од новембра прошле године дозволили да никне чак 8.000 нелегалних грађевина. У престоници их је укупно 250.000, у целој Србији чак 1,5 милиона, односно трећина свих зграда.

Без „асистенције” грађевинских инспектора и општинских службеника, то се није могло десити. Зато је и њима, као и бесправним инвеститорима с којима су, чини се, у дослуху, упућено упозорење из министарства Зоране Михајловић. Али таквих громогласних претњи већ смо се наслушали, па се и ова прихвата с резервом.

Можда ће држава најзад показати зубе барем према инвеститорима који су зидали за тржиште и тако вишеструко зарађивали. Уколико се на то и одважи, остаје други проблем – социјални. Очигледно је да нема владе која би се осмелила да пошаље булдожере на све зграде које за људе представљају дом или место где зарађују за живот. Јер, то је већина нелегалних објеката.

Држава би, дакле, ако намерава да иде до краја, требало да понегде сравни са земљом безмало цела насеља попут Калуђерице, од које на Балкану нема већег дивљег „градића”.

Да је то лако, не би она, измишљала све веће олакшице за бесправне градитеље – за четврт века донела је чак пет закона о легализацији.

Али, мало ко је хтео да плати и најмању накнаду за озакоњење кад је знао да се ни у противном нико неће усудити да га избаци на улицу.

Тако се, стално попуштајући, држава наударала главом у зид – у 1,5 милиона зидова. Од тог броја дивљих здања, накнадну грађевинску дозволу добило је свега десетак процената.

Држава је толико размазила нелегалне градитеље да ни претње, када је њихов преступ проглашен кривичним делом, нису зауставиле зидање без папира.

И то није њен једини грех. Крива је и за то што за многе делове Србије није донела урбанистичке планове, који прописују шта и где сме да се зида. Без тих параметара нема дозволе за градњу. Проблем је и што су процедуре за њено издавање биле превише сложене и захтевале много новца, тако да је мало ко умео у њима да се снађе.

Уз пасивност грађевинских инспектора и правосуђа, све указује да држава од општине до републике не функционише. Нико од званичника не признаје то јавно, мада незванично не спори да је у томе суштина свих невоља с дивљом градњом.