Čarobni štapić

Sve vlade od Đinđićeve do Vučićeve pretile su da će se obračunati sa divljom gradnjom ali su se ponašale kao da je to nemoguće izvesti bez čarobnog štapića. Bilo je dovoljno samo da su posegnule za bagerima.

Izgleda da je neka magija nužna makar da bi otvorila oči građevinskim inspektorima. Čitaoci „Politike” redovno prijavljuju nova gradilišta bez dozvole, naočigled svih se zida tamo gde ne bi smelo.

Samo inspektori to nikako da primete. U Beogradu su od novembra prošle godine dozvolili da nikne čak 8.000 nelegalnih građevina. U prestonici ih je ukupno 250.000, u celoj Srbiji čak 1,5 miliona, odnosno trećina svih zgrada.

Bez „asistencije” građevinskih inspektora i opštinskih službenika, to se nije moglo desiti. Zato je i njima, kao i bespravnim investitorima s kojima su, čini se, u dosluhu, upućeno upozorenje iz ministarstva Zorane Mihajlović. Ali takvih gromoglasnih pretnji već smo se naslušali, pa se i ova prihvata s rezervom.

Možda će država najzad pokazati zube barem prema investitorima koji su zidali za tržište i tako višestruko zarađivali. Ukoliko se na to i odvaži, ostaje drugi problem – socijalni. Očigledno je da nema vlade koja bi se osmelila da pošalje buldožere na sve zgrade koje za ljude predstavljaju dom ili mesto gde zarađuju za život. Jer, to je većina nelegalnih objekata.

Država bi, dakle, ako namerava da ide do kraja, trebalo da ponegde sravni sa zemljom bezmalo cela naselja poput Kaluđerice, od koje na Balkanu nema većeg divljeg „gradića”.

Da je to lako, ne bi ona, izmišljala sve veće olakšice za bespravne graditelje – za četvrt veka donela je čak pet zakona o legalizaciji.

Ali, malo ko je hteo da plati i najmanju naknadu za ozakonjenje kad je znao da se ni u protivnom niko neće usuditi da ga izbaci na ulicu.

Tako se, stalno popuštajući, država naudarala glavom u zid – u 1,5 miliona zidova. Od tog broja divljih zdanja, naknadnu građevinsku dozvolu dobilo je svega desetak procenata.

Država je toliko razmazila nelegalne graditelje da ni pretnje, kada je njihov prestup proglašen krivičnim delom, nisu zaustavile zidanje bez papira.

I to nije njen jedini greh. Kriva je i za to što za mnoge delove Srbije nije donela urbanističke planove, koji propisuju šta i gde sme da se zida. Bez tih parametara nema dozvole za gradnju. Problem je i što su procedure za njeno izdavanje bile previše složene i zahtevale mnogo novca, tako da je malo ko umeo u njima da se snađe.

Uz pasivnost građevinskih inspektora i pravosuđa, sve ukazuje da država od opštine do republike ne funkcioniše. Niko od zvaničnika ne priznaje to javno, mada nezvanično ne spori da je u tome suština svih nevolja s divljom gradnjom.