​Песма и плач на одласку у рат

Међа – Село се тако зове јер је смештено на граници. Некада је било толико скрајнуто да се губило у другим државама. Данас се тако не осећа, јер је тик уз Европску унију, рекло би се – у предворју развијеног дела света. У даљој прошлости, опет, било је на такозваном Царском друму, којим су пролазиле кочије богатих на путу од Великог Бечкерека до Темишвара, два значајна места у Аустроугарској царевини.

У Међи су одлучили да објаве летопис, белешке које су деценијама водили свештеници у овдашњем храму СПЦ, посвећеном Светом архангелу Гаврилу. Летописе је увео епископ Георгије Летић, владика Темишварске епархије, 1908. године, и то у свим њеним парохијама. У упутама за писање овог својеврсног дневника владика је препоручио да се записују све важне ствари, нарочито број становника, како би се после „одређеног времена знало да ли он расте или опада”. У низу важних напомена црквени великодостојник је нагласио да се бележе и добри и лоши догађаји. Међа је тада припадала Темишварској епархији, којој је припадао и цео Банат. Касније, после распада Царства и формирања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, Банат је подељен између новостворене државе и Румуније, а Међа се нашла уз границу, али са румунске стране. После је, политичким преговорима и под утицајем познатог Банаћанина научника Михајла Пупина, део територије на којој се налазила и Међа био враћен Краљевини СХС, касније Југославији. Летопис у међанској цркви вођен је од маја 1910. и у првих десет година свештеници су имали шта да пишу због бурних дешавања у Царевини – о њеној пропасти, ратовима и стварању нових држава. У првом запису парох Жарко Стакић се јада да не зна како да почне јер нема некакав дневник за пример, а и владика је наредио да се обухвате важни догађаји из ранијих година. Тако је свештеник забележио да се торањ цркве у горњем делу љуља због лоше извођених грађевинских радова, али се то њему очигледно причинило јер храм је пре тога стајао два и после тог записа један век. Историчари уметности констатовали су да су дрворезбарске радове на иконостасу извела браћа Марковић 1773, „у бујном преплету стилизованих барокних елемената с мотивима класицистичке орнаментике”, а осликавање олтарске преграде извео је 1779. Димитрије Поповић, један од најпознатијих банатских сликара свог времена.

У тим бурним временима у споменару је забележено да су овуда пролазиле силне војске, а свака која је у село ушла рекла је да доноси слободу. Током 1913. записано је да су парох Бранко Милошевић и учитељ Љубомир Велић купили новац за српске рањенике на фронту на којем су они ратовали против Царевине која је владала и у Међи.

„Жандарија нам је отела новце и ми смо приведени власти која нам је замерила што најпре нисмо исходовали дозволу за сакупљање прилога. Рекли смо да смо покушали, али је нисмо добили и пуштени смо без казне”, наводи се у међанском споменару. Забележено је и да се старији момак Драгомир Момиров бави гајењем лука, да посао добро уновчава, посебно кад је реч о белом луку, па се у дневнику констатује да земљорадници споро прихватају савете да се баве повртарством. Непоштовање те препоруке, као и оне да сељаци одлучније крену у комасацију, односно укрупњавање земљишта, протеже се кроз цео летопис, а исте теме протежу се до данашњих дана.

Кад је почео Велики рат, у Међи, која се тада звала Пардањ, нижу се догађања вредна места у највреднијој светској литератури. На храмовну славу Светих архангела Михаила и Гаврила, пред крај славе, да се она не би кварила, јер је то било у интересу власти, курири су у сумрак почели да по селу стављају плакате. Проглашена је општа мобилизација. Млади мушкарци морају у рат. „Сутра дан падају киша и сузе, јунаци одлазе у војску. Срби плачу, а Мађари и Немци, који су такође живели у селу, се деру као кад иду у сватове и то траје неколико дана”, записано је у летопису. То су били најтежи дани у историји за Србе у Међи. Одлазили су у рат, давали животе у борби коју нису желели. У тешким данима стизале су тешке вести, углавном лоше, а стизали су и рањеници. Они који су оздравили кретали су у нова искушења. Ђура Радосав био је тешко рањен, оздравио је али је умро од новог рањавања.

Због такве историје и живота на Царском друму, летопис села – које се звало и Нинчићево, у знак захвалности министру за кога се сматра да је највише допринео да се оно нађе с ове стране границе – има изузетно занимљив садржај. „Остварен је циљ темишварске епархије задат пре више од једног века: сакупљати, бележити, сачувати од заборава ’ради поуке и подстрека потомству’”, кажу на крају ове необичне књиге њени издавачи, који заслужују само речи хвале.