„Паткица” буди политичке апстиненте

Посетиоци друштвених мрежа који прате покрет „Не давимо Београд” све су гласнији и сложнији да би активности требало прошири на целу Србију. Идеја је да овај покрет, чији је симбол жута паткица, прерасте у озбиљну алтернативу садашњим владајућим партијама. Као доказ да је њихова идеја добитна комбинација на будућим изборима у интернет коментарима наводе пример италијанског покрета Пет звездица који је после неколико година постојања на јунским локалним изборима победио традиционалне политичке партије у Риму, Торину и Милану.

У прилог им иде и успех Саше Радуловића, који је са својим покретом „Доста је било” на априлским изборима, после освојених 6,02 одсто гласова, добио 16 посланика у парламенту.

Ипак, велико је питање да ли грађански покрет „Не давимо Београд”, који се као политичка снага профилисао тек у серији протеста после ноћног рушења у Савамали, када су почели да траже оставке челника Београда, има снаге да се на неким изборима озбиљно супротстави напредњацима и социјалистима.

Упркос одличном резултату покрета Пет звездица у Италији, грађански покрети у Србији су обично кратког даха иако иза њих стоје људи са лепим идејама које се на крају разбију о бедем сурове реалполитике.

Дејан Вук Станковић сматра да ови покрети привлаче бираче који нису задовољни садашњом влашћу и донедавно су гласали за опозиционе странке. Грађани, по њему, све више губе поверење у опозиционе политичарима и то је један од разлога зашто организатори протеста поводом Савамале не желе политичке лидере у својим редовима, а такав приступ охрабрује скептичне грађане, што доводи до буђења политичких апстинената.

„Није искључено да би ови покрети могли да прерасту у политичке партије и чини ми се да неке контуре већ настају. Питање је да ли ће организатори од тога направити неку кохерентну политичку организацију која ће имати шири политички замах него што су конкретни захтеви везани за проблем Савамале или уређивачке политике РТ Војводина. То је у овом тренутку тешко одгонетнути, али грађанске иницијативе раде на стварању политичког имиџа уз благонаклоност великог дела медија”, истиче овај политички аналитичар.

Небојша Крстић, бивши медијски Тадићев саветник, каже да друштвене мреже имају велику и још неистражену снагу. По њему, покрети морају бити озбиљна опомена класичним странкама да је код грађана присутан замор и да морају непрестано да се мењају ако мисле да се прилагоде добу вртоглаво убрзаних комуникација.

„Покрет италијанског комичара Бепа Грила, који је на изборима 2013. постао прва политичка странка по броју гласова, наговештава могућност инстант успеха популистичких и демагошких покрета. Код нас је паралела управо Радуловићев прелазак цензуса. Да ли инстант успех омогућава дугорочније место на политичкој сцени, то питање остаје отворено. Цераров инстант успех у Словенији каже да таква могућност постоји”, каже Крстић.

Станковић не искључује могућност да се из грађанских протеста и изнедре неки нови политички субјекти који могу да буду конкуренти и грађанској и европској опозицији, али и садашњој власти.

„Чини ми се да би ти покрети настали као противтежа СНС-у и СПС-у, који су сада на власти. Они рачунају на бирачко тело некадашњих странака петог октобра и њихове пасивизиране гласаче. Они немају потенцијал да уђу у бирачко тело напредњака или социјалиста, јер су та бирачка тела утемељена и врло су јасно политичка профилисана”, каже Дејан Вук Станковић.

Небојша Крстић пак сматра да грађански покрети могу теоретски да прерасту у политичку партију. Он подсећа да протести „патке” формално постоје због скандала у Савамали, али суштински, они су израз незадовољства опозиције резултатима последњих избора.

„Одређени делови опозиционих странака разумеју идејни и кадровски ћорсокак који је те резултате произвео и организовањем протеста, који имају нејасну структуру и концепт, покушавају да виде могу ли они имати масовнији одзив и да ли ће окупљени прихватити неког новог ’харизматичног’ лидера, по угледу на оне који су се појављивали на протестима деведесетих и који ће бити катализатори некакве нове енергије које у постојећој опозицији више нема”, наглашава Крстић.

Да у Србији ипак покрети успевају, показали су априлски избори на којима је неочекивано добар резултат на парламентарним, покрајинским и локалним изборима остварио Покрет „Доста је било”, Саше Радуловића, док је Александар Шапић са својом групом грађана освојио највише гласова у Новом Београду, где је касније поново изабран за председника општине.

Ипaк, Добрица Веселиновић не жели да се прави паралела између његовог покрета „Не давимо Београд” и „Доста је било” и наглашава да њихов циљ није улазак у политику већ мењање система, пре свега кроз стварање довољно јаког притиска грађана.

„Постоји више начина да се промени систем, а један од њих је и улазак у институције. Све и да се у будућности одлучимо на такав корак, пре свега бисмо се усредсредили на локал. Политичке партије огадиле су сваку идеју уласка у политику и зато бисмо се пре свега усредсредили на добијање кредибилитета и поверења грађана на локалу”, рекао је Веселиновић.