Бесконачно небо Браце Димитријевића

Специјално за „Политику”
Торино – Атмосфера некадашње заједничке државе трасирала је правце по којима је свој стваралачки пут започео велики број значајних уметника. Иако данас многи живе и раде изван ових простора, утисак о њиховој културолошкој повезаности са поднебљем са којег су потекли несумњив је. Изложба објеката, фотографија и видео радова босанскохерцеговачког сликара, фотографа и скулптора Слободана Браца Димитријевића (1948, Сарајево) у Галерији модерне уметности у Торину једна је од оних које сведоче о томе. Уметник је поставку реализовао у сарадњи са Данилом Ечером, историчаром уметности и ликовним критичарем и она, између осталих тема, третира трагове нашег постојања и значај појединца у друштву.

Ретроспективни карактер изложених радова пружа целовиту слику о Димитријевићевом стваралаштву и генези његових интересовања. Поставка обухвата временски период од почетака седме деценије протеклог века па све до последњег рада (2009-2016). Уметник који ствара у Паризу, за собом има реализован велики број значајних изложби: Тејт Модерн, Лондон; Лудвиг музеј, Келн; Штифтунг Кунстхале, Берн; Мумок, Беч; Музеј Израела, Јерусалим; Музеј модерне уметности, Сент Етиен; Кунстхале, Дизелдорф, као и учешће на многим интернационалним манифестацијама и бијеналима (Сиднеј, Венеција, Касел, Санта Фе, Сао Паоло …)

Још за време студија на Академији ликовних умјетности у Загребу (1968-71), Брацо Димитријевић је настојао да дефинише властити естетички и етички став. Он је од самих почетака био ближи идеји концепта него класичном сликарском приступу. „Застава света” (1963) један је од његових првих радова који носи јасан ауторски печат. Он је националну заставу заменио сликарским платном – заставом, симболом простора без чврстих граница. Поставивши је на крму свог чамца којим је упловио у Дубровник, још раних седамдесетих година је у извесном смислу наговестио интегрисани европски простор као политичко-економски пројекат.

Поставка у Торину пружа преглед читавог низа радова изведених у простору (Случајна скулптура, Случајни цртеж, 1968; Скулптура Тихомира Симчића, 1969.). Ова активност претходила је каснијим фотографијама случајних пролазника. Реч је о намери да се сусрети са насумице одабраним пролазницима у различитим европским градовима, забележе и преведу у фотографије енормних димензија. Оне су биле јасна и непосредна реакција на праксу постављања портрета кључних партијских политичара на фасаде зграда током државних празника и прослава. Године у којима су настајали ови радови представљају период ригидног идеолошког правца. Ипак, то је било и време наговештаја првих унутрашњих политичких превирања. Чињеница да је аутор успевао да у јавни простор изнесе радове из овог циклуса и успостави комуникацију са публиком, прилог су тврдњи о извесном флексибилном ставу власти према оваквој уметничкој активности. Он је значио пре вешти маневар тадашњег естаблишмента, него његов капацитет да прихвати отворену уметничку реакцију као реалност. Ипак, јасно исказивани ставови су, по сведочењу самог уметника, узроковали његов одлазак из земље.

Активности у Лондону и тамошњи наставак студија започетих у Загребу, обележиће период који је следио. Уместо портрета, Димитријевић започиње извођење споменика случајном пролазнику. Спомен плоче са именима насумице одабраних грађана, постављали су они сами на местима некадашњег становања. Информација о томе да је управо на том месту живела важна личност представљаће визуелну замку и манифестовање уметниковог става о обичном човеку. Случајно одабрани грађанин представљао је антипод режимским ликовима. Уметник поставља питање: Ко су заправо особе који заслужују да их историја памти? Сматра да је много заборављених или никада забележених. Он верује да званични списи не могу пружити реалну слику историје човечанства. Порука уклесана на споменичком мермеру у оквиру поставке каже да: „Не постоје грешке у историји, читава историја је грешка”.

Током деведесетих Димитријевићеве теме тичу су личности које су својим делом оставиле значајан траг у историји. Обим њиховог дела и неретко игнорисање и оспоравање од стране јавности, уметнику ће пружити разлог да се запита: колико времена је потребно да прође како би човечанство препознало праве вредности и разумело прогресивне идеје појединаца? Тако у оквиру циклуса „Гласници постисторије” и „Једрење у постисторију”, он чини својеврсни омаж знаменитим уметницима, филозофима, научницима. Дотиче изузетан интелектуални капацитет и генијалност Тесле, Мајаковског или Рахмањинова и апострофира њихово место у цивилизацијском наслеђу. На другој страни, видео рад пројектован на строп једне од изложбених просторија, открива бесконачно небо са мноштвом звезда. У уједначеном временском интервалу, као какве комете, према посматрачу прилазе ликови Черчила, Тесле, Хитлера, Броза, Шарла де Гола, Ајзенхауера... Да ли су ове историјске личности последица некаквог логичног реда или случаја?

Дела Слободана Браца Димитријевића у Галерији модерне уметности у Торину, препознатљивог су рукописа али опоре атмосфере. Заснивају се на сензибилитету обојеном раним уметничким искуствима на просторима земље у којој је рођен. Преклапање позиције посматрача са уметниковим етичким и естетичким ставовима, као танана али јасна нит провлачи се при ишчитавању и емотивном доживљају изложених дела. Уметник нас, након одређеног отклона који је начинио, подсећа на универзалне животне истине о којима и сами много тога знамо, али их често занемарујемо. Интелектуалне и хумане вредности у свакоме су од нас. Иако друштва дефинишу опште прихватљиве норме, ми смо ти који властито постојање треба да посветимо афирмацији универзалних вредности.