Руско-турски мир

Велико руско-турско помирење узнемирило је Запад на којем још нема јасног одговора на дилему: да ли сусрет Владимира Путина и Реџепа Тајипа Ердогана прети да НАТО буде истиснут са широког простора јужно од Дунава преко Кавказа све до централне Азије, или је обнова партнерства Москве и Анкаре прагматски чин после милијарди долара које су две земље изгубиле током последњих седам месеци.

Пут нормализацији  отворен је крајем јуна када је Ердоган повукао потез који се од њега најмање очекивао: написао је писмо Путину у коме се извинио због обарања руског ловца Су-24 изнад Сирије и послао саучешће породицама двојице пилота страдалих у инциденту прошлог новембра. Ердоган није случајно за своје прво путовање у иностранство после неуспелог удара одабрао Русију. Односи са САД поремећени су неспремношћу Вашингтона да испуни турски захтев и изручи исламског идеолога Фетулаха Гулена који се у Анкари означава  као креатор и организатор пуча.

Док турски званичници мање-више отворено сугеришу да је Вашингтон био умешан у покушај  удара, Кремљу се исказује захвалност што је одмах пружио снажну подршку легитимној турској влади. „Русија нам је пружила потпуну и безусловну подршку током покушаја удара, и због тога смо захвални Путину и свим руским званичницима”, изјавио је шеф турске дипломатије Мевлут Чавушоглу.

Односи са ЕУ затегнути су јер Европљани критикују масовна хапшења и отпуштања у обрачуну  са „гуленистима”, очигледну намеру да се поново уведе смртна казна, али и због међусобних трвења око споразума о избеглицама потписаног у марту. Одлазак на виђење са „пријатељем Путином”  у Санкт Петербургу је јасна Ердоганова порука Западу: Турска тражи нове савезнике.

Економска нормализација несумњиво је од користи двема државама које су, због руских санкција заведених после обарања авиона, бележиле огромне губитке, али какве могу да буду геополитичке последице сусрета двојице лидера који по западним  стандардима  слове за аутократе, кочничаре демократије и опасност за стабилност Европе?

У позадини јучерашњег сусрета је велика геополитичка игра са огромним улозима. НАТО је згрожен могућношћу да му измакне читав простор јужно од Дунава. Колико Турска окреће леђа Западу и приближава се руско- кинеским плановима за стварање јединственог евроазијског простора? Нема сумње да одлазак у Русију председника  земље која је чланица НАТО-а са другом највећом армијом унутар тог војног савеза, земље кандидата за чланство у ЕУ, забрињава Вашингтон и Брисел. Приближавање две државе на југозападу Европе никако не може да буде по вољи кључним актерима евроатлантске заједнице.

„Упркос незадовољства НАТО-а и Вашингтона, Анкара се од Запада окреће Русији”, констатује руска агенција Спутњик.

Ердоганова агенда исламизације,  враћања Турске „својим коренима”, објективно удаљава земљу од НАТО-а и ЕУ. Тиме је компромис са Русијом потребнији, што се уклапа у нову турску спољну политику која је данас мање идеолошка а више прагматска у поређењу са временима када ју је креирао недавно смењени премијер и бивши шеф дипломатије Ахмет Давутоглу. Колико далеко је пословично непредвидљиви Ердоган спреман да иде у зближавању са Русијом, кључно је питање за НАТО јер се тиме радикално слаби његово јужно крило које би се завршавало на Егеју. Највећи страх је да Турска постане пасиван партнер јер би НАТО на тај начин био елиминисан са подручја Мале Азије, одсечен од јужног Кавказа и без приступа централној Азији. Америка би била избачена из велике игре. Јужно крило НАТО-а је, имајући у виду тензије Блиског истока и енергетске токове којима не теку руска нафта и гас, објективно важније од источног крила, на чијем јачању инсистирају Пољска и земље Балтика.

Но, питање је да ли се уопште ради о новом геостратешком позиционирању Турске, или је приближавање Русији израз прагматске потребе да се изгладе односи чије је кварење Турску коштало престанка градње нуклеарне централе, пада извоза од 60 одсто и недоласка  чак четири милиона руских туриста. У политичком контексту треба посматрати и обнову пројекта „Турски ток” јер је стратешки интерес Русије да њен гас настави пут преко Грчке и Балкана до Аустрије – нечега што изазива додатна негодовања Американаца.

Економију на страну, упоришну тачку новог партнерства требало би да представља договор о Сирији где Русија и Турска подржавају сучељене актере грађанског рата: Москва председника Башара ел Асада, Анкара побуњенике који захтевају његов одлазак са власти.

Руски извори наводе да је један од услова Москве за помирење  да Ердоган промени однос према председнику Асаду. Раније оптужбе да је Ердоган „убица“, да Турска подржава Исламску државу или да Ердоганов син тргује нафтом коју продају џихадисти лако ће се заборавити.

Има назнака  да је турски председник кренуо у том правцу прихватајући сарадњу са Асадовим савезником, Ираном. Тврди се да се турски „саветници“ повлаче из Сирије, а претпоставља се да би Турска, зарад савезништва са Русима, могла да се одрекне амбиција да креира будућност Сирије и да толерише успон сиријских Курда – под условом да Москва, која држи под надзором милицију сиријских Курда, не допусти стварање курдске државе на широком простору Ирака, Сирије и Турске.

Будућност турске сарадње са САД и Западом умногоме зависи од тога како ће се Вашингтон поставити према захтеву за изручење Гулена. Како је мало вероватно да ће тај захтев Анкаре бити услишен јер амерички званичници о Гулену говоре као „човеку мира”, и како је нормализација односа са Русијом узела замах, није необично да ће већ 24. августа државни секретар Џон Кери допутовати у Турску.

Дипломатија се захуктала. Могућа измена  спољнополитичког курса Турске била би велики поклон Истоку и озбиљан ударац Западу.