Стваралачка критика Димитрија Митриновића

„Бесмисао је грех”, говорио је Димитрије Митриновић, једна од најинтригантнијих личности српске авангарде и културе с почетка 20. века, човек о коме се код нас деценијама ћутало. Поводом 120 година од његовог рођења, у Универзитетској библиотеци „Светозар Марковић” у Београду, до краја марта траје изложба „Стваралачка критика Димитрија Митриновића”, ауторки Драгане Михаиловић и Гордане Лазаревић. На отварању, 28. фебруара, професор Душан Пајин одржао је предавање о Митриновићевој идеји уједињења Европе, док је Гојко Тешић говорио о Митриновићевом модернизму. Каталог изложбе објавио је „Службени гласник” из Београда.

Димитрије Митриновић поседовао је онај визионарски дар који произлази из великог образовања, истинске хуманости, способности за логику и интуицију, и воље која увек стреми напред, тако да је идеје о уједињењу Европе исказивао деценијама пре њеног стварног уједињења. Митриновић је испред свога времена ишао критикујући тоталитаризам и верски фанатизам, залагао се за очување природе и упозоравао на „претње развоја савремене технологије”. Своју визију света градио је у складу са античким вредностима и идејама панхуманизма и екуменизма, тежњом ка просвећивању народа, пре свега самоостварењу појединца– „новог човека”, а затим и демократизацији науке и уметности, уједињењу читавог човечанства.

Склоност ка конспиративном

 У свом последњем тексту о филозофији интуиције, објављеном на српскохрватском језику, написаном у Минхену 1913. године, Митриновић је уобличио идеју стваралачке критике Старог века, која је уједно и својеврсна креација, а која обухвата „сва досадашња учења о човеку и Богу, мисли о богочовечној доброти, ради коначног пресаздавања света у ново духовно јединство”.

Ова изложба прати Митриновићев развојни и животни пут, приватну преписку, приказујући, између осталог, и део личне Митриновићеве библиотеке завештан Универзитетској библиотеци, као и оно што су други написали о њему. Исцрпна студија академика Предрага Палавестре „Догма и утопија Димитрија Митриновића” из 1977. године, како су напоменуле ауторке изложбе, представља најобухватнији извор, основ и полазиште сваког истраживања о овом мислиоцу, критичару уметности, естети и песнику. Изложена су Митриновићева тротомна „Сабрана дјела” штампана 1991. године, у оквиру којих су објављени и његови радови писани у време боравка у Немачкој и Енглеској, као и његова библиографија, у издању сарајевске „Свјетлости”. Изложба приказује и збирку Митриновићевих текстова „Трећа сила” коју је са енглеског превела Гордана Митриновић Омчикус, а објавило Уметничко друштво „Градац”.

Димитрије Митриновић рођен је 21. октобра 1887. године, у селу Доњи Поплат, у близини Стоца у Херцеговини. „Још у раној младости долази до изражаја његова склоност ка свему конспиративном” а, како је у књизи „Догма и утопија” истакао Предраг Палавестра, Митриновић је још као ученик помагао сарајевским гимназијалцима при оснивању ђачких друштава. Године 1911. учествовао је у оснивању тајног ђачког удружења „Српско-хрватска напредна организација”, чији је председник био Иво Андрић, а један од првих чланова Гаврило Принцип. Митриновић је био и идеолог и лидер револуционарне организације „Млада Босна”, у којој је заступао идеје југословенства. После сарајевског атентата, Митриновић из Минхена одлази за Белгију, а одатле у избеглиштво у Лондон. Преминуо је 1953. године у Ричмонду.

Близак Адлеров сарадник

„Народи Европе морају се збратимити једни са другима, као целина Европе са словенским светом”, писао је 1914. године Митриновић, а фебруара 1950. године у Лондону одржао је предавање у организацији групе „New Europe”, чији је био један од оснивача, а у којем је рекао: „Говорим као Југословен и припадник српског народа… Оно што предлажем јесте да Балкан ни у ком случају не сме бити подељен или поцепан као што је сада случај са Југославијом и Грчком. Оно што предлажем јесте стварање источноевропске федерације којој би се прикључиле Турска и Финска…”

Док је био аутор и члан уређивачког одбора „Босанске виле” унапредио је њен рад до незапамћеног процвата. У тексту из 1908. године, посвећеном Марку Аурелију, исказује значајно идејно опредељење за приближавање филозофије животу и суштинско ослобођење појединца од „тока ствари”. Пишући о Аристотелу, говорио је да се његова етика живи, и да се етички критеријум налази над свим критеријумима. У својој ликовној, књижевној и музичкој критици, коју је писао и у време студија у Загребу, уметности је признавао самосталност и развој по особеним законима. Једно од Митриновићевих најзначајнијих дела су „Естетичке контемплације” (објављивано у наставцима у „Босанској вили”), као основ његовог утопијског програма. Иначе, то је први футуристички манифест код нас. Митриновић је на наше просторе пренео атмосферу авангарде, будући да је у Италији боравио од 1911. до 1913. године, у време када се широм Европе рађао футуристички револт. Колико је овај мислилац значајан и за европске оквире говоре и подаци да је сарађивао са Василијем Кандинским и уметницима покрета „Плави јахач” у време рађања апстрактног сликарства, а године 1926. постао је близак сарадник Алфреда Адлера, са којим је у Лондону основао енглеску секцију Међународног удружења за индивидуалну психологију. На своје савременике Митриновић је остављао снажан утисак, а био је окружен „оданим ученицима и женама, које су га обожавале”. Занимао се и за источњачку филозофију, и чак преводио кинеску поезију.

Изложба посвећена Митриновићу први пут у Београду приказује до сада непреведена Митриновићева предавања из области антропозофије, која су објављена у часопису „The New Atlantis”, а које је забележила његова дугогодишња сарадница Винифред Гордон Фрејзер.