Дестинација: Кипар

Нисам склон глорификацији Срба као еталона културе, бонтона, народа непоновљиве виспрености, части. Оно није да нисмо увек ишли у раскорак са савременим и нормалним цивилизацијама, али..У реалном животу и ван Балкана рекло би се да сам готово реалиста, а на родном „бурету барута“ то зову непатриота, да будем благ.

Елем, након што су ми све жеље, стремљења и осећања отупела или пресахла током дивних деведесетих тако да се осећам као прилично раубована роба, након што су после крваве балканске журке светла лагано погашена, а поменути утонуо у лагану уљуљканост нормалног живота покушавајући да бар у новом веку почне без зарђалих ножева под кумовским плећкама, без златних зуба у џепу као трофеја, без летећих гуски и рата као петог годишњег доба, а схвативши да сам све само не будиста (јер неки нас не проширише до Токија), коначно сам се породично само-послао у свет ван домета Радио Београда 1. „Преко“, рекли би у мом крају.

Дестинација: Cyprus, Кипар, Кипро, Zypern. Део - јужни.

Асоцијација пре доласка, јер сам дете банкара, у три појма: острво, банке, православна браћа. Лет ЈАТ-ом, лаганих 2 и мало јаче сата, ка Либану, па лево. Дорћол остаде северозападно. Добро је, има наде за матицу Србију, увек могу да побегнем одавде први пут правдајући себе да идем на запад. Обећавајуће за лагање самог себе.

Стигли смо почетком децембра, са неких минус и кусур једва сагледивих услед смога, влаге и сивила мутираних честица ваздуха над Београдом, на плус пунолетних 18 степени, под сунце, палме и све што је потребно за ублажавање бола за земљом шљива. Статистика у јатовом аероплану каже да их има као Црногораца, око 700.000, православци, ушли у ЕУ мало својом, мало туђом вољом, били дуго тлачени под патронатом, деспотима, колонизаторима. Национални спорт преједање, грана индустрије туризам и прање пара, порез толики да те блам да не плаћаш колико је смешан. Земља да је превезеш за сат и по аутом

са краја на крај. Значи Србија, острвска, са популацијом као Монтенегро. Језик наслеђен грчки, дијалект, Енглески, правилан британски (био до 1960. кад су решили да буду самостални). Енглезима се смучили, као раније Латинима, крсташима и ко зна коме, комшије са северне стране не помињу, ратове из седамдесетих и окупирану територију не помињу, кажу да су „unique case“. Све у свему познато, готово као код куће. Свидело нам се „на прву“. Све. Визуелно и у статистикама. Распаковали се, и почели да радимо.

Нисам никог убио, а ни самоубио се у сусрету са воланом на погрешној страни аута, у туђој траци, јер Кипрани наследише тај ружан обичај од Енглеза, али би непријатно. Људи нас када се деларишемо као Срби гледају пријатељски, очински готово, са љубављу. Знају много више о нама него ми о њима, крсте се исто као и ми, једу нездраво, пуно меса, јер иако су острво рибу нико неће ни да погледа, какав Медитеран, каламари, маслине. Свињетина, количине као Гали из „Астерикса“, вино, сиреви идеални за помоћ срчки да стане што пре, кафа строго црна, ратлук обавезан. Купује се у „Дебенхамсу“, осећате се просто као да сте привилеговани, готово део светле колонијалне историје, иако свака друга продавачица има облик „бабушке“ и порекло из Нижњег Новгорода, али Боже мој... Цене, београдске, избор европски, плате негде између. Прихватљиво (affordable на мрском окупаторском, енглеском који је после поделе и окупације 1974. од стране браће Кипрана са вишком турских гена са северне стране постао не тако мрзак, готово сетно подсећајући на светле дане Комонвелта). Рекох, исти ми.

Хтео то или не човек се осети као код куће, јер влада лагани хаос у свим сферама живота, живљења, дезорганизације и хедонизма. Смисао за тачност и професионалност не постоји, градски саобраћај не постоји, све лагано, уз неизбежно „take it easy“, као да су са Јамајке. Нирвана у свему. Живот се конзумира као и јела, пиће и аутомобили, претерано, себично. Једном се живи, па зашто онда да буде у стресу. Ако закажете пословни састанак академских 15 минута закашњења помноите са фактором односа старе валуте фунте ка евру , оли ти 1,71, тако да добијете фактор опуштености.

Банке на сваком кораку, енглески брендови, грчка музика која неодољиво подсећа на нашу хиперпродукцију огавних нота, или обратно, лагано, у несугласју са истим. Чудан микс, али опстаје. Клинци као и свугде, скејтови, БМX, ајпод, као и сви клинци ове планете, исти, мондијалисти прави, исправно и без предрасуда, како и треба. Све око нас портабл, зграде, људске физиономије, планине са све снегом на сред Медитерана, рај. Нестварно.

Градова комада четири, а реално два. Лимасол као лука и вена земље, Никозија као престоница и пословни центар. Манастирска Света гора на Тродосу јединој и најлепшој планини у пречнику од пар стотина км, предиван поглед на Израел и Либан, а ако нисте Кипранин и на Турску (ово важи и за Србе, чисто за саосећање и вечно позивање на оних 500 и кусур година из којих изађосмо као црнокоси тамнопути Словени.) Кад је ведро, а то је неких 265 дана, са просечних 16.5 степени у јануару.

Највеће богатство земље су људи, срдачни, нестварно пријатни, предусретљиви до неверовања, пре свега без икакве напетости и ужурбаности. Као седатив делују на све око себе, па и на веселе Србе.

А Срби? Банкари, грађевинци, фудбалери, конобарице и „ИТ“ сектор. Цењени било чиме да се баве, вољени, искрено од стране браће, јер је на жалост много сличне горчине попијено од стране оба народа, много освајача, много осећања немоћи јер си мали, много обећања од великих која никад нису прерасла у нешто више од празних речи према којима се управљало као да су Свето писмо. Имате осећај сигурности и уједно немате онај осећај инфериорности који се понекад јави јер смо реално земља трећег света. Није им јасно како нисмо у ЕУ, зашто нисмо, како они јесу, а понекад нам и завиде. Исти ДНК. Православни.

Да закључим: Кипар је слаткиш, лаган, домаћи, конзумира се лагано, надам се дуго. Пробати обавезно.