Будванска борба Давида и Голијата

Специјално за Политику
Будва – Последња премијера на драмском програму 30. јубиларног фестивала „Град театар”, изведена је на сцени у бечићком насељу „Вјештице”, а затим је, због временских непогода, репризно играна у сали бечићког хотела „Тара”. Реч је о представи „Црвена”, према тексту америчког писца Џона Логана, а у режији младог црногорског редитеља Данила Маруновића, о чијој смо изузетној дипломској представи „Коза или ко је Силвија” раније у „Политици” писали, поводом њеног извођења на Бијеналу црногорског театра, 2014. године (продукција Црногорског народног позоришта). Радња Логанове дуодраме, која је имала врло успешну праизведбу у Лондону 2009. године, дешава се крајем педесетих година прошлог века у Њујорку, у студију сликара Марка Ротка који је протагониста. Кроз вишеслојно утврђен однос између Марка и његовог двадесетогодишњег помоћника Кена, такође сликара, отвара се мноштво важних тема, из сфера уметничког стварања, доживљавања, разумевања и тумачења уметности, али и њене политике, односа уметника према публици и тржишту. Конкретно и историјско је ту истовремено универзално и савремено.

Бранислав Лечић са продорношћу, ноншалантношћу и лакоћом игра Ротка, америчког сликара апстрактног експресионизма, руско-јеврејског порекла. Он је самоуверен и страствен великан грандиозних визија, занесен у свом свету и недовољно свестан стварности, на шта ће Кен утицати. Наиме, радња се заплиће у време када Ротко ради на муралу за елитистички њујоршки ресторан за ултрабогате, „Четири годишња доба”, симбол тешког буржујства и напумпаног снобизма. То Кен тумачи као Ротково лицемерје, постепено мењајући његов поглед на уметност и свет. Марко Грабеж такође врло суверено гради Кена који се грчевито бори за своја уверења, без покорности или скрушености се односећи према великом сликару. Његова игра је детаљно психолошки уобличена у представљању Кенових траума из прошлости, где он поново проживљава бол због трагичног губитка убијених родитеља.

Однос између Марка и Кена значајно одражава и генерацијске разлике у погледу разумевања уметности, које утичу на друштвено-историјске смене утицаја уметничких праваца. Од кубизма, преко апстрактног експресионизма, до поп арта који Ротко ниподаштава, а Кен велича. Кроз њихову релацију се исписује и понављајућа историја детета које симболички убија оца. Све се мења, све је у покрету. „Покрет је живот”, каже Марк Кену, „чим се родимо, кмечимо, грчимо се, мигољимо се; живети значи кретати се”.

Аутор сценографије је црногорски сликар Димитрије Поповић; слике које се на сцени употребљавају су врло упечатљиве и изванредно дочаравају Ротков атеље. Редитељ Данило Маруновић је деликатно водио глумце на сцени, достижући вишеслојност значења Логановог комада који тематски подсећа на глобално успешни „Арт” Јасмине Резе. Маруновић је и аутор избора музике, алтернативног рока, која битно боји атмосферу игре, жестином и протестом, често појачавајући ниво осећајности, док се истовремено тематски надовезује на радњу, коментарише је. То је посебно ефектно у финалу када Ротко отпушта Кена, након две године ангажмана, како би ослободио простор за његов ликовни рад. Кен доживљава слом због одбацивања, што прате тонови хипнотичке песме Рејдиохеда „Егзит мјузик”, у којој се сугестивно понављају речи подршке у борби за живот пуним плућима, за буђење из набујалог мора инертности и резигнације. У исто време се преко целе сцене пројектују муњевито излиставане фотографије које означавају брендове корпоративног капитализма, симболе савременог ропства. Разумемо их у вези са протестним речима Рејдиохеда, али и Ротковим презиром према малограђанској снобовштини и конформизму.„Црвена” је децентна и суптилно подстицајна представа чији је шири друштвени смисао важан, у контексту борбе фестивала „Град театар” за опстанак уметности на будванском бојном пољу (без)вредности. Силиконски „рај” који офанзивно нуде дискотеке „Париз”, „Трокадеро”, „Мајами” или „Топ хил”, шунд је антологијских размера. У овој борби Давида и Голијата, у околностима неравноправних могућности, продукција „Црвена” односи (симболичку) победу.