Откривен дворац краља Артура

У месту Тинтагел, у југозападном енглеском округу Корнвол, тим британских археолога пронашао је могуће место рођења британског краља Артура, који се, према средњовековним причама, почетком шестог века борио против надирућих Саксонаца.

Археолози су наишли на камене зидове дебеле један метар, степенице и делове каменог пода, као и на око 150 делова грнчарије фине израде, што, према речима Вина Ската, кустоса из организације за очување енглеске баштине „Инглиш херитиџ”, указује да је реч о грађевини, потенцијалној краљевској палати, у којој су живели људи високог друштвеног статуса.

Грађевина је, према проценама археолога, из времена Артура (иако је „обавијен” митом и фолклором, историчари верују да је заиста постојао и владао Британијом крајем петог и почетком шестог века). Археолози нису пронашли трагове природне катастрофе, па сматрају да је напуштена услед покушаја њених станара да избегну кугу, која је харала Британијом и Медитеранским светом.

Прича о храбром краљу и хероју, његовом магичном мачу Екскалибуру, чаробњаку Мерлину и витезовима Округлог стола вековима је фасцинирала људе, а први пут се помиње у делу клерика Џефрија од Монмута „Историја краљева Британије”, врло популарном у Средњем веку (све до 16. века било је некритички прихватано; данас се сматра за историјски непоуздано дело).

По њој, краљ Артур је рођен управо у Тинтагелу из љубавне афере његовог оца краља Утера Пендрагона, и лепе Играине, супруге војводе од Корнвола.

Књигу је Џефри довршио око 1138. године, када је ово место било ненасељено. Замак, чије се рушевине налазе на стеновитој литици, изграђен је око стотинак година касније и не постоје никакви археолошки налази који би га повезали са легендарним краљем Артуром, или чак указали да је био историјска личност.

Стога је, како је приметио британски филолог и преводилац Луис Торп (1913–1977), највероватније да је Џефри од Монмута легенду о њему измислио, можда не у потпуности, али је сигурно инспирацију за њу пронашао у генеалошким списима и усменој традицији коју су преносили бардови.

Нада, како је познато, умире последња, па она лежи управо у камену откривеном 1998. године у Тинтагелу, на којем је утиснута реч „Артогну”, можда, варијанта имена Артур. „Старост” камена се уклапа у временски оквир историјског Артура и о тој повезаности се расправља међу историчарима.