Нисам слушао савете како да компонујем

На кубанским улицама наишао сам на тромбонисту који је свирао на неком закрпљеном инструменту. Прво што сам помислио јесте да неће моћи да измами ни један тон из њега. А он свира... као на виолини. Невероватно. То сам чак и снимио – описује Иван Јевтић, београдски композитор и академик, доживљаје са Кубе, где је 25. и 26. јуна одржана премијера нове верзије његове опере „Мандрагола либерата“, на италијанском језику. Овај музички догађај у ком су учествовали Кубанци изведен је на сцени Театра Лирико национал де Куба у Хавани, који носи име славне балерине Алисије Алонсо.

– Мој занат је музика, а моја дела говоре разумљивим језиком. Ушла су у концертне сале, изводе их светских признати музичари, на програмима су поред славних композитора Виле Лобоса, Бетовена, Дебисија, Шостаковича – каже Јевтић, који себе сматра не само српским, већ и француским уметником. Давне 1973. захваљујући стипендији обрео се у Паризу, где се „заљубио у савременог композитора Оливијеа Месијана, нарочито у његову музику за оргуље“. Студирао је у његовој класи што је утицало да умекша свој рудиментарни балкански стил, са јужњачким ритмовима. Открио је да је фан Бетовена „јер је он човек истине, што је најбитније за композитора који треба истинито да сведочи о свом окружењу“.

Опус Ивана Јевтића броји око 120 остварења, највише је стварао за виолончело и трубу, а поред Србије и Француске, радио је и у Латинској Америци. У Бразилу је стварао три године, а тренутно „осваја“ Кубу.

Ово је једина опера у вашем опусу?

Опера је најкомплекснија музичка форма и тежак посао за композитора. „Мандрагола” је инспирисана комедијом Никола Макијавелија која је премијерно изведена 2009. у „Мадленијануму”. Потом је извођена у Санкт Петербургу и у Марибору. У међувремену је настала нова верзија „Мандрагола либерата”, на италијанском језику која је угледала светло дана на Куби. У пројекат је укључен искусни редитељ Хуан Р. Аман чија поставка одговара мојој музици. Он је направио истовремено модерну и ренесансу оперу. Та режија пуна покрета, са костимима славног креатора Карлоса Репилада, уз пратњу Националног симфонијског оркестра, под управом Енрикеа Переса Меса, довела је до сјајног резултата. Најупечатљивији су били баритон Алфредо Мас Лопез и бас Маркос Лима. Волео бих да ову нову верзију види и српска публика.

Какве су биле реакције кубанске јавности?

У листу „Грама” Педро де ла Хоз, цењени критичар, написао је да је ово извођење било „као дашак свежег ваздуха”, а да љубитељи овог жанра нису баш могли добро да га удахну будући да су исувише везани за рутину и конвенционално. Заправо нисам имао појма да ће кубански критичар бити присутан на премијери. Чланови оркестра показали су занимање за моја друга дела, тако да ће у новембру на њиховом фестивалу савремене музике бити представљен и мој „Концерт за хорну“.

Куба вас је подстакла да компонујете?

Одушевљен сам ритмовима, поднебљем, људима и већ сам почео да пишем симфонијску поему „Куба ероика“. Сјајно певају, увек су расположени и насмејани, иако су у тешкој материјалној ситуацији. Немају много, али знају да нико неће остати гладан и без крова над главом. Атмосфера коју сам тамо затекао је инспиративна. Поглед на те старе аутомобиле, „москвиче”, „волге”, „ладе”, вратио ме је у прошлост. Клима је тешка, вруће је, али близу су Карипско море и плаже. Поред класике (на кубанској телевизији имају канал са класичном музиком 24 сата), слушају традиционалну музику, салсу, болеро…

Професионална каријера вас је одвела и у Бразил?

Француска је последњих година 20. века стагнирала у уметничком смислу, није било путоказа који означавају куда да се пође. Налазио сам се пред зидом и онда сам одлучио да одем у Бразил. Све до тада био сам слободни уметник, тек у тој земљи сам први пут добио добро плаћен посао. То се није догодило ни у мојој земљи, ни у Француској. У Бразилу сам провео три године и успео сам не само да подучавам младе, већ да уђем у музички живот те земље. Моја музика се изводила од југа ка северу у Порто Алегреу, Куричиби, Рио де Жанеиру, Сао Паулу, Салвадору... И данас моја дела тамо живе.

Ипак сте се вратили у Француску?

У Француској сам провео четрдесет година, сарађујем са три позната париска издавача и једним швајцарским. Моје се партитуре тамо штампају и продају, а дела изводе у великим салама. Нажалост, ми у Србији немамо издавачку кућу и наши аутори остају скрајнути у односу на Европу. У Паризу сам добио поверење директора значајне издавачке куће „Шан Димонд“ коју води Ерве Дезарбре. Моја дела изводили су Андре Навара, велики виолончелиста, а потом и Морис Андре, значајни француски трубач. Цела његова класа студената из седамдесетих данас свира моју музику. Ерик Обије, трубач, изводи моја дела.

У кожи слободног уметника данас је тешко опстати. Живео сам од поруџбина и пројеката. Ипак, био сам странац у Француској. Нисам хтео да слушам оне који су ми говорили како треба да компонујем. Говорим о маестру, чувеном диригенту Пјеру Булезу, који је имао своје теорије о стваралаштву и ако нисте радили оно што је он желео онда нисте имали поруџбине, средства и све остале олакшице.

Како сте преживели?

Ето, преживео сам. Некако сам преживео. Ако човек зна да вреди то што ради онда издржи.