Има ли слободе после Гвантанама

Америчка влада је ослободила 15 људи из Гвантанама и послала их у Уједињене Арапске Емирате (УАЕ), после чега је број затвореника у војном затвору на Куби спао на 61.

Емирати су управо примили 12 Јеменаца и тројицу Авганистанаца који су провели 14 година иза решетака, а да нису осуђени ни за какав злочин. Пентагон је, како то обично чини у оваквим приликама, захвалио домаћинима на „хуманитарном гесту” и помоћи у напорима да се стави тачка на казамат на Куби, преноси „Гардијан”.

Ипак, Барак Обама тешко да ће моћи да испуни обећање и затвори Гитмо јер га у томе спречава републиканска већина у Конгресу. Зато покушава да до краја године макар ослободи заточенике који се налазе на листи за трансфер, оне које САД више не желе да држе иза браве, али које не пуштају јер још нису постигле споразум са земљама које су вољне да их дочекају. На листи би требало да је још 20 имена. Београд је прошлог месеца примио два гвантанамовца и, како је „Политика” објавила пре неколико дана, спрема се да прихвати још четворицу.

Конгрес је забранио председнику да осуђене и оне којима се суди пребаци у америчке затворе, што значи да ће казнионица на Куби вероватно остати и за време наредне администрације. Хилари Клинтон подржава Обамин наум, али јој он није у средишту кампање. Доналд Трамп обећава да ће држати Гвантанамо отвореним и да ће тамо слати „лоше момке”. Многи конзервативни конгресмени противе се политици владе, тврдећи да не смеју бити ослобођени чак ни људи који су провели више од десет година у ћелији, а да им није доказана кривица и да против њих није ни подигнута оптужница. Спровођење Обаминог плана зависи од воље остатка света да прихвати бивше хапшенике, при чему су Саудијска Арабија, Авганистан и Пакистан и друге муслиманске земље логична решења због језика, културе и вере. Није увек лако вратити их у те средине због бојазни да би могли да се радикализују и придруже милитантима. Оно о чему републиканска елита ћути јесте да, ако је до те радикализације и дошло, то се вероватно догодило док су ови људи били у Гвантанаму јер су у многим случајевима и сасвим невини по више од десет година чамили у казамату, а да никада нису изашли пред судију нити чули за шта их сумњиче.

Према подацима које преноси „Вашингтон пост”, 20 одсто гвантанамоваца пуштених за време Буша и четири до пет одсто ослобођених за време Обаме вратило се на фронт и укључило у војне акције против САД. Неки су завршили по авганистанским и другим затворима, а један је настрадао у удару америчког дрона. Од како је Обама у Белој кући, више се нико не одводи у Гвантанамо, који је у једном тренутку имао 770 осумњичених.

Према писању АП, Пентагон је управо објавио документ о судбини појединих хапшеника на основу којег се види да сви они углавном јесу на неки начин били повезани са терористичким мрежама, али су ослобођени јер није било доказа да су стварно учествовали у акцијама и убијали америчке војнике. Помиње се случај Јеменца отетог у кампу за обуку чланова Ал Каиде у Авганистану који је тврдио да је тамо био само кувар јер му због проблема са кичмом нису дали да иде на бојно поље. Ипак, појединим републиканцима са Капитол хила извештај је послужио да би и даље тврдили да не треба ослобађати људе из Гитма јер ће се радикализовати и окренути против САД. Неки сенатори чак тврде и да им је Стејт департмент открио да је 93 одсто имена са листе за трансфер веома опасно.

Када нека земља прими гвантанамовце, то је обично праћено хвалоспевима, али често искрсне проблем. Британија је углавном примала своје држављане имигрантског порекла. Један од њих је ухапшен због сумње да је био повезан са тероризмом, али је Британија касније повукла оптужбе, док се други придружио Исламској држави у Сирији. У Шпанији су се бивши хапшеници жалили да их је влада у Мадриду „отела” јер им није давала документа, па нису могли да изађу из земље. Тамошње власти дуго нису знале како да успоставе комуникацију са човеком који је одбијао разговор, непрестано рецитујући делове Курана.

Аранжмани које САД постижу са домаћинима углавном зависе до земље до земље. Питања на која грађани Србије чекају одговор јесте да ли су људи које је примила српска влада укључени у програм адаптације, уче ли језик, ко сноси трошкове њиховог боравка овде, да ли ће им се придружити породице (ако их имају) и да ли су слободни да напусте нашу земљу. У том смислу је нама можда занимљив пример Словачке, која је, како смо сазнали из извора у тамошњој влади, примила осморицу затвореника, од којих су петорица још у Словачкој: „То су биле особе које никад нису биле осуђене за тероризам и по нашој оцени нису представљале безбедносни ризик за Словачку. Сви бивши затвореници били су укључени у трогодишњи програм интеграције, где су учили словачки језик и основна знања за посао. Тројица су, по договору, пребачени у државе које су им ближе по верској исповести.”

Најзанимљивији је вероватно случај Уругваја, који је пре две године примио шесторицу затвореника уз искрену жељу тадашњег председника Хосеа Мухике да им помогне, али који сада не зна шта ће са њима. Прича о двојици која су се тамо оженила, приволевши Уругвајке да пређу на ислам, ипак није имала срећан крај јер су их обојицу супруге тужиле за насиље у породици. Група је данима камповала испред амбасаде САД тражећи да им Вашингтон обезбеди веће куће и боље услове за живот јер нису били задовољни оним што им је Монтевидео дао. Један од њих је нестао и страховало се да ће се придружити милитантима и организовати напад на олимпијске игре у суседном Бразилу, али се он пре неколико дана појавио у Венецуели. Пријавио се уругвајској амбасади у Каракасу и тражио да му Монтевидео плати трошкове путовања у Турску. Истакао је да жели да живи у муслиманској земљи и да хоће да се споји са супругом и децом која су остала у ратом захваћеној Сирији. Његов одлазак у Турску и Сирију сигурно би покренуо неке аларме у Вашингтону, макар у кабинетима републиканских политичара. Уругвај тврди да је овај Сиријац слободан човек и да може да иде где год хоће, али да му тамошња влада неће плаћати путовања.