Радницима мрвице, добављачима „чврста реч”

Радници раковичке фабрике гума „Рекорд” и јуче су блокирали Улицу патријарха Димитрија. Близу 200 запослених у некадашњем социјалистичком гиганту најављују да ће протестовати све док им управа не исплати заостале зараде и споји радни стаж, који није уплаћиван четири године. Синдикални представници кажу да им је директор Миле Кондић обећао да плату могу да очекују ускоро, мада није могао да каже тачно када.

Производња је замрла крајем јуна прошле године, плата је последњи пут стигла у септембру и тада је свакој особи за деветомесечни рад исплаћено по 14.000 динара. Дуг сваком раднику, како су сабрали синдикалци, достигао је око 2.000 евра, ако се рачунају само неисплаћена примања и регреси. Осим тога, директори су наводно игнорисали минималну цену рада и закидали запосленима на сваком исплаћеном дохотку још откако је компанија приватизована 2005. године, што значи да, кад се прерачуна, свака особа има право још и на своту између 200.000 и 400.000 динара. Како тврде радници, директор је незванично признао да фирма није плаћала ни сировине ни енергенте и да „Рекордов” дуг добављачима није мањи од девет, можда чак и 12 милиона евра.

– Док су радницима делили милостињу уместо плате, добављачима су плаћали само ситниш. Сваки крупнији издатак ишао је на „образ”, на договор или на репрограмирање. Кад су добављачи затражили своје паре, власници су зауставили производњу. Котлови девет месеци нису упаљени, чак су искључили струју и воду. Директори су наставили да долазе на посао, али нико сем њих не зна шта раде у угашеној фабрици – каже Драган Милић, главни повереник синдиката „Независност” за раковичку фабрику.

Милић и његови другови жале се и да је много њихових колега отпуштено упркос приватизационом уговору, који је обавезивао купца, конзорцијум „Визахем”, ћерку фирму руске компаније „Виза”, да задржи све раднике барем две године. Дељење отказа и одлагање дугова само је продужило илузију да је фирма и даље на чврстим ногама. У фебруару прошле године регистрован је нови власник, Генадиј Кирјушин, док су радници први пут чули да је петоро чланова конзорцијума, наводно, подигло кредит код њега да би купили фабрику. Месечна камата је износила два одсто, али Кирјушин никада није примио ништа на рачун дуга, па је преузео 100 одсто власништва над „Рекордом”. Уложио је три милиона евра у фабрику и, тврди Милић, пријавио зараду од осам милиона евра да би потом, у јуну, угасио производњу.

Радници су тражили надлежног да провери њихове наводе и утврди кривца за пропаст компаније, али таквог нису пронашли у Министарству за рад и социјалну политику, Министарству за економију и регионални развој и Агенцији за приватизацију. Сада се проноси прича да је бугарски „Брикел”, власник крушевачког произвођача гума „Трајала”, заинтересован да купи свог конкурента из Раковице за девет милиона евра.

Миле Кондић, директор фабрике, није хтео да прими новинаре и јавно одговори на оптужбе радника.

За време старе Југославије „Рекорд” је извозио трећину своје производње, имао уговоре са фирмама у 45 земаља света и био доминантан на тржишту северне Африке. Важили су за једног од највећих произвођача гума у Европи док нису запали у кризу касних осамдесетих година.