Изнад свих подела – поштовање система

Демократија полако постаје омиљена игра у Срба. Ево, наиме, већ трећу владу мењамо изборима, док смо у прошлости веома често били склони да разноразне власти терамо моткама, ако нам се није свиђало куда нас то воде наши главари. Но, Србија се одавно уморила од разноразних револуција и преврата, па је коначно схватила да ће до најбољег решења доћи тако што ће власт бирати оловкама и листићима, уз могућност да је опет наново промени, ако се покаже да је избор лош. Поступак Војислава Коштунице за разрешење политичке кризе у држави расписивањем нових парламентарних избора није био једини могући, али је једини био частан, поштен и легитиман, док би све остало представљало продужавање агоније и млаћење празне сламе. Коначно смо се сетили да „мандат треба вратити народу”, након што смо много пута од народа само узимали, ништа му не враћајући.

Но, расписивање парламентарних избора у тренутку кризе има још један нарочит значај. Оно сведочи о високој демократској свести и одговорности политичке елите, која је схватила да се државом не може управљати као приватним предузећем и да је држава нешто више од управних одбора и разноразних синекура. Свашта се може приговорити политичкој елити у Србији, али јој се након суботњег „прелома” не може приговорити да кочи демократске процесе и од Србије прави Северну Кореју. На крају крајева, када се више нису могли сложити ни у чему, председник и премијер су се сложили да треба изаћи на биралишта. Српска политичка елита је коначно схватила да избори нису средство слабљења државе, већ средство њеног јачања, тако што ће се на њима решити питање политичког легитимитета, па ће онај који на изборима победи моћи без било каквог зазора чврсто да води државу и да доноси потребне одлуке. Стога је и већина странака поздравила расписивање парламентарних избора, док су једино социјалисти, забринути за сопствени цензус, остали у старој политичкој матрици тумачећи нам да избори у тренутку кризе морају представљати потоп за Србију. Можда за њих, али не и за Србију.

Наиме, добро организован, поштен и од свих признат демократски процес можда је једина шанса да Србија, дубоко подељена, избегне своју „украјинизацију” или „грузинијацију”, које су нам се ионако често дешавале деведесетих година, када су се на улицама у центру Београда тукли митингаши и контрамитингаши, са транспарентима и пиштаљкама. Стабилан демократски изборни процес, у коме ће се грађанима омогућити да кажу кога и како хоће, једини је начин да се политика задржи у институцијама, не преливајући се на улице, где би се „западни” и „источни” Срби тукли за туђ рачун, из чега не би могло произићи ништа доброга за друштво и за државу. Србија ће се најбоље борити за своје државне интересе, па и за Космет, тако што ће на предстојећим парламентарним изборима показати демократску зрелост увећавајући веома висок демократски кредит којим располажемо, а који је зарађен на беспрекорно одржаним председничким изборима, као и на неколико последњих парламентарних изборних циклуса. Наравно, демократија нам није потреба само да бисмо се хвалили колико смо тобож културни и напредни, већ због државног и институционалног јединства, као и због тога да бисмо демократским процесом, уз сарадњу грађана, дошли до ефикасних и стабилних политичких решења оних проблема који Србију у овоме моменту муче. Ко год да победи на предстојећим парламентарним изборима, „западњаци” или „источњаци”, преузеће одговорност за вођење државе, њене спољне политике и економије, а било ко од њих ко Србији не донесе видљив бољитак биће смењен већ на неким следећим изборима. Демократски избори су тако средство „почишћавања” политичке елите и – ако нам је дозвољено да користимо спортске метафоре – селектирања најбољих „играча” који ће држави доносити политичке победе. У противном биће незадовољни навијачи, односно прости грађани, а наш „политички фудбал” биће сличан оном реалном који тренутно грца у проблемима и са блокираним институцијама, где се још само по улицама јуре разноразни кланови.

истраживач-сарадник у Институту друштвених наука у Београду