Др тезга

Највећи број сертификата, потврде која је лекарима потребна ако намеравају да раде у иностранству, ако је веровати директору Лекарске коморе Србије, ове године је издат онима који ће у туђини људе лечити током свог годишњег одмора или викенда, а неће се трајно иселити из земље и придружити „одливу белих мантила”.

Тешко је одлучити да ли би требало да се радујемо или жалимо због овог „открића”. Дакле, лекари не одлазе заувек, већ само да „одраде тезгу” у Босни или Црној Гори, па, онда ево њих у понедељак или почетком септембра, назад у наше здравство.

Не зна човек да ли да се сажали над судбином лекара, који ће време планирано за одмор и регенерацију, уместо на плажи провести у ординацији или операционој сали, јер га је то натерала мала плата. Или, да се сажали над свима нама кад им паднемо у руке тако изможденима и ненаспаванима, кад се врате у „базу”.

Општи хирурзи, неуролози, анестезиолози сваког петка крећу пут Републике Српске, београдски неурохирурзи радо су виђени током целе године, а нарочито лети у Подгорици и Херцег Новом, а караван лекара шета приватним ординацијама од Новог Пазара до Ваљева. Они који тезгаре по приватним ординацијама у београдском атару, то најчешће раде за 1.500 до 1.700 динара по прегледу, а има и оних који добију једну „црвену”. Пристају и ћуте. Као Румуни који су пре уласка у ЕУ у Србији били главни надничари. Нажалост, лекари се већ дуго у родној Србији осећају као надничари. Када заврше факултет и одраде обавезни државни стаж, за шта им је потребно најмање шест и по година – за њих нема посла. Када се и запосле, раде за мале плате, а прековремене сате на напорним дежурствима у болницама, држава не може да им плати, вадећи се да је то противзаконито.

Зато је међу 1.354 лекара, колико их је тачно затражило сертификат од Лекарске коморе од почетка прошле до августа ове године, да се не заваравамо, много оних који су спаковали кофере и отишли трајно да раде у некој од земаља Европске уније, Емиратима, Америци, Аустралији... И то са чврстом намером да се више никада не врате у српско здравство. Јер, не желе да довека дежурају уместо свих оних професора, директора, начелника и партијских лекара, који су ове обавезе ослобођени или да лети кад се сви одмарају, прихватају „тезге”.

Како би најзад дошли до статистике о броју лекара који из Србије трајно одлазе у бели свет, однедавно у Лекарској комори, од лекара траже да наведу и разлог зашто им је потребно издавање сертификата. Доктори већ поручују да је то њихова ствар и да ће такав податак ускратити комори. Зваће, кажу, и Родољуба Шабића, да надлежнима објасни да ли тако нешто ико има право да их пита!