Први српски зубар – вршачки ђак

Вршац – Међу петнаесторицом оснивача Српског лекарског друштва, 1872. године у Београду, најстаријег лекарског удружења на Балкану, и једног од најстаријих у свету, био је и први српски зубар др Илија Ранимир (1821–1901), рођен у Избишту, недалеко од Вршца. Основну школу похађао је у Вршцу, колико се зна, гимназију је учио у мађарском граду Кечкемету и Бечу, а медицину је студирао у Грацу.

О овом нашем хуманисти нема баш много података. У Избишту, чак, више нема никог од породице Ранимир. Парох у родном селу доктора Илије, Небојша Марковић, претпоставља да је префикс -ов придодат овом презимену. Отуда у суседном селу живе, вероватно, докторови рођаци по презимену Ранимиров. „Неке књиге су спаљене у Мађарској револуцији, 1848. године, а доста архиве је страдало због неодговорног чувања”.

Наш саговорник је приметио: „Свашта нам се догађа, али не могу да верујем да једна таква наша величина може да се загуби”.

Предложио нам је да се обратимо Новом гробљу у Београду, претпостављајући да је славнима место у Алеји великана.

– Др Илија Ранимир, зубни лекар, првобитно се водио као сахрањен у парцели 18, гробно место 21, на Новом гробљу у Београду, а то данас више не постоји. У ранијем периоду када је др Илија преминуо и сахрањен, регистри сахрањених су се водили ручно, тако да подаци о сахранама као и преносима нису вођени прецизно као данас, посебно крајем 19. и првој половини 20. века. Свест о заштити гробова знаменитих личности се у нашој средини споро развијала, тако да су први гробови знаменитих личности на Новом гробљу заштићени тек крајем шездесетих година прошлог века. Иначе, у нашој евиденцији од података постоји само да је др Илија Ранимир преминуо и сахрањен 1901. године, као и да је био зубни лекар по занимању – рекла нам је предусретљива Марина Рачић, из Информативног центра ЈКП „Погребне услуге”.

Илија Јовановић, историчар у Историјском архиву у Белој Цркви, који покрива читав вршачки крај, нема ниједан податак о знаменитом доктору, али нам је сугерисао да се обратимо Историјском архиву Града Београда. Не очекујући брз одговор, а још мање и неки веродостојан докуменат, на поменуту адресу смо упутили имејл и, после само два дана, стигао је одговор, потписан са „Читаоница Историјског архива Града Београда”:

„Радује нас што смо за Вас пронашли корисну грађу у Збирци црквених матичних књига – Црква Светог Марка, Палилула, а скраћена сигнатура је ИАБ-1882-инв. бр. 20., у прилогу дописа, шаљемо Вам скен из матичне књиге умрлих за 1901. годину, на страни 149 уписан је Илија Ранимир, зубни лекар, преминуо 25. 04. 1901. године.

На поменутој страни, под редним бројем 70, осим имена и презимена, занимања, датума смрти и сахране, коју је сутрадан обавио парох београдски А. Илић, стоји и узрок (дијагноза) смрти др Илије Ранимира, затим, да је ’рођен у Аустроугарској’, и да је ’у Београду живео 32 године’, са супругом, с којом је ’21 годину био у браку’.”

Тадашње вршачке новине „Будућност”, 29. априла 1901. године, некрологом су обавестиле своје читаоце да др Илија Ранимир није више међу живима.

Историчар здравства у Вршцу, анестезиолог др Михајло Станивуковић, испричао нам је неке детаље које је пронашао и сакупио у издањима Српског лекарског друштва, чији је оснивач био и др Илија Ранимир, заједно с још четворицом Срба, тројицом Чеха, истим бројем Немаца, двојицом Пољака, с по једним Грком и Словаком: Аћимом Медовићем (председник), Владаном Ђорђевићем (секретар), Јованом Машином, Ђорђем Клинковским, Јованом Валентом, Панајотом Папакостопулосом, Јосифом Хољецом, Бернардом Брилом, Савом Петровићем, Јулијусом Ленком, Марком Полаком, Петром Остојићем, Јосифом Панчићем, Младеном Јанковићем.

– Међу њима је једино др Илија био зубар. Вратио се у Београд са школовања у Грацу, које је завршио у 26. години. У Вршцу је обављао зубарску праксу до 1868, када се коначно сели у Београд. Путовао је по свету и у више земаља радио као зубни лекар. Ипак, Београд га је привлачио условима за рад и напредовањем у струци. Што се оснивања Српског лекарског друштва тиче, занимљив је податак да „управа вароши Београда, својим дописом од 15. јула 1872. године, обавештава Српско лекарско друштво да г. министар унутрашњих дела држи да се молиоцима не забрањује састанак и рад њихов докле то буде чињено у поменутој цељи...”, те „... да се они ради означене цељи могу састајати два пута, а и више пута у месецу, у локалу који треба увек да назначе Управи и да је исто тако увек обавесте о промени локала у којем ће одржати свој састанак” – прича за „Политику” др Михајло Станивуковић, наглашавајући да је „основни циљ СЛД био да буде српско огњиште науке и да прати савремено развијање целокупне медицинске науке”.

Наш саговорник каже да се мало зна и о Фонду „Илија и Катарина Ранимир”, који је заједно са својом супругом основао први српски зубар. Своју имовину и плац у Улици краљице Наталије (некада Народни фронт), „завештали су Српском лекарском друштву за зидање Лекарског дома и за стипендирање сиромашних студената”.