Prvi srpski zubar – vršački đak

Vršac – Među petnaestoricom osnivača Srpskog lekarskog društva, 1872. godine u Beogradu, najstarijeg lekarskog udruženja na Balkanu, i jednog od najstarijih u svetu, bio je i prvi srpski zubar dr Ilija Ranimir (1821–1901), rođen u Izbištu, nedaleko od Vršca. Osnovnu školu pohađao je u Vršcu, koliko se zna, gimnaziju je učio u mađarskom gradu Kečkemetu i Beču, a medicinu je studirao u Gracu.

O ovom našem humanisti nema baš mnogo podataka. U Izbištu, čak, više nema nikog od porodice Ranimir. Paroh u rodnom selu doktora Ilije, Nebojša Marković, pretpostavlja da je prefiks -ov pridodat ovom prezimenu. Otuda u susednom selu žive, verovatno, doktorovi rođaci po prezimenu Ranimirov. „Neke knjige su spaljene u Mađarskoj revoluciji, 1848. godine, a dosta arhive je stradalo zbog neodgovornog čuvanja”.

Naš sagovornik je primetio: „Svašta nam se događa, ali ne mogu da verujem da jedna takva naša veličina može da se zagubi”.

Predložio nam je da se obratimo Novom groblju u Beogradu, pretpostavljajući da je slavnima mesto u Aleji velikana.

– Dr Ilija Ranimir, zubni lekar, prvobitno se vodio kao sahranjen u parceli 18, grobno mesto 21, na Novom groblju u Beogradu, a to danas više ne postoji. U ranijem periodu kada je dr Ilija preminuo i sahranjen, registri sahranjenih su se vodili ručno, tako da podaci o sahranama kao i prenosima nisu vođeni precizno kao danas, posebno krajem 19. i prvoj polovini 20. veka. Svest o zaštiti grobova znamenitih ličnosti se u našoj sredini sporo razvijala, tako da su prvi grobovi znamenitih ličnosti na Novom groblju zaštićeni tek krajem šezdesetih godina prošlog veka. Inače, u našoj evidenciji od podataka postoji samo da je dr Ilija Ranimir preminuo i sahranjen 1901. godine, kao i da je bio zubni lekar po zanimanju – rekla nam je predusretljiva Marina Račić, iz Informativnog centra JKP „Pogrebne usluge”.

Ilija Jovanović, istoričar u Istorijskom arhivu u Beloj Crkvi, koji pokriva čitav vršački kraj, nema nijedan podatak o znamenitom doktoru, ali nam je sugerisao da se obratimo Istorijskom arhivu Grada Beograda. Ne očekujući brz odgovor, a još manje i neki verodostojan dokumenat, na pomenutu adresu smo uputili imejl i, posle samo dva dana, stigao je odgovor, potpisan sa „Čitaonica Istorijskog arhiva Grada Beograda”:

„Raduje nas što smo za Vas pronašli korisnu građu u Zbirci crkvenih matičnih knjiga – Crkva Svetog Marka, Palilula, a skraćena signatura je IAB-1882-inv. br. 20., u prilogu dopisa, šaljemo Vam sken iz matične knjige umrlih za 1901. godinu, na strani 149 upisan je Ilija Ranimir, zubni lekar, preminuo 25. 04. 1901. godine.

Na pomenutoj strani, pod rednim brojem 70, osim imena i prezimena, zanimanja, datuma smrti i sahrane, koju je sutradan obavio paroh beogradski A. Ilić, stoji i uzrok (dijagnoza) smrti dr Ilije Ranimira, zatim, da je ’rođen u Austrougarskoj’, i da je ’u Beogradu živeo 32 godine’, sa suprugom, s kojom je ’21 godinu bio u braku’.”

Tadašnje vršačke novine „Budućnost”, 29. aprila 1901. godine, nekrologom su obavestile svoje čitaoce da dr Ilija Ranimir nije više među živima.

Istoričar zdravstva u Vršcu, anesteziolog dr Mihajlo Stanivuković, ispričao nam je neke detalje koje je pronašao i sakupio u izdanjima Srpskog lekarskog društva, čiji je osnivač bio i dr Ilija Ranimir, zajedno s još četvoricom Srba, trojicom Čeha, istim brojem Nemaca, dvojicom Poljaka, s po jednim Grkom i Slovakom: Aćimom Medovićem (predsednik), Vladanom Đorđevićem (sekretar), Jovanom Mašinom, Đorđem Klinkovskim, Jovanom Valentom, Panajotom Papakostopulosom, Josifom Holjecom, Bernardom Brilom, Savom Petrovićem, Julijusom Lenkom, Markom Polakom, Petrom Ostojićem, Josifom Pančićem, Mladenom Jankovićem.

– Među njima je jedino dr Ilija bio zubar. Vratio se u Beograd sa školovanja u Gracu, koje je završio u 26. godini. U Vršcu je obavljao zubarsku praksu do 1868, kada se konačno seli u Beograd. Putovao je po svetu i u više zemalja radio kao zubni lekar. Ipak, Beograd ga je privlačio uslovima za rad i napredovanjem u struci. Što se osnivanja Srpskog lekarskog društva tiče, zanimljiv je podatak da „uprava varoši Beograda, svojim dopisom od 15. jula 1872. godine, obaveštava Srpsko lekarsko društvo da g. ministar unutrašnjih dela drži da se moliocima ne zabranjuje sastanak i rad njihov dokle to bude činjeno u pomenutoj celji...”, te „... da se oni radi označene celji mogu sastajati dva puta, a i više puta u mesecu, u lokalu koji treba uvek da naznače Upravi i da je isto tako uvek obaveste o promeni lokala u kojem će održati svoj sastanak” – priča za „Politiku” dr Mihajlo Stanivuković, naglašavajući da je „osnovni cilj SLD bio da bude srpsko ognjište nauke i da prati savremeno razvijanje celokupne medicinske nauke”.

Naš sagovornik kaže da se malo zna i o Fondu „Ilija i Katarina Ranimir”, koji je zajedno sa svojom suprugom osnovao prvi srpski zubar. Svoju imovinu i plac u Ulici kraljice Natalije (nekada Narodni front), „zaveštali su Srpskom lekarskom društvu za zidanje Lekarskog doma i za stipendiranje siromašnih studenata”.