Жестоко се воле и мрзе само најближи

Вуле Журић добитник је Андрићеве награде за 2015. годину за књигу приповедака „Тајна црвеног замка” (Лагуна), у којој су главни јунаци писци, или како је то описао издавач, спортским језиком речено: „Журић је овога пута саставио најбољу репрезентацију књижевних ликова који захваљујући пишчевој машти и умећу дају све од себе у испуњавању сопствених судбина”. Замислите само једну дорћолску механу у којој Бора Станковић, у дерту, каже Винаверу: „Европа је, ној ти, као оне сличице што их деца купују и пресликавају. Изгубили су, бре, смисао за пролеће, еј! Заборавили су небо како изгледа...”

У складу са сензибилитетом дела и биографија Андрића, Боре Станковића, Назора, Кочића и других, ове писце смештате у трагикомичне, чак и надреалне ситуације. Да ли је то и начин опуштенијег сагледавања књижевне традиције?

Моје писање увек је и читање. Одувек су ме привлачиле биографије уметника и спортиста, а књижевне сцене, задимљени џез барови и фудбалски стадиони моји су омиљени мизансцени за све оно што се дешава и прећуткује у мојим причама и романима. Што се књижевне традиције тиче, што сам старији све ми се више чини да је управо та традиција оно најмодерније што имамо. У свеколикој лектири увек пронађете ону свежину и слободу која вам је потребна да бисте наставили да уживате у позиву писца. Дубоко верујем да се у биографијама, а нарочито оним недоследним и домаштаним, крије и срж поетике писаца који ће бити велики и модерни и када нас више не буде.

Јунак некадашњих читанки Владимир Назор у вашој је причи, заједно са Титом и другим првоборцима, смештен у злокобни средњовековни замак, пун феудалних, реакционарних духова. Чини се да је однос према комунистичкој прошлости, поред осталог, данас такође замућен. Ви га некако „спуштате на земљу” хумором?

Мени се чини да је замућен однос управо поменуте комунистичке прошлости према нама, у овој тако транспарентој садашњости. Још док нисам знао да читам волео сам да листам ратне монографије и да гледам слике, тако да ми је једна од најомиљенијих сликовница била она књижурина Владимира Дедијера, а реч је о другом тому његових „Нових прилога за биографију Ј. Б. Тита”. „Године су прошле пуне мука”, а мени се чини да нам је од те наводно боље прошлости остала само велика брука непознавања наше ратне прошлости која се испоставила и као ратна садашњост. Крај осамдесетих година није био само крај новог таласа и почетак турбо фолка, већ смо на волшебан начин, одједном, заборавили све лекције из ондашњих уџбеника историје. Управо због тога се често и бавим оживљавањем призора из Другог светског рата, јер ако је већ историја дигла руке од нас, остаје толики слободни неисписани простор за макар уметничку истину о лажима и измишљотинама у које смо прво слепо веровали, а сада у њих још истрајније не верујемо. Оно што стоји у самој основи мога уметничког интересовања јесте једно опште место, а то је човекова судбина. Бити на страни тог човека једини је задатак моје уметности.

Које сте Андрићеве особине хтели да истакнете смештајући га у причи „Аграмерски домино” уз џангризавог Крлежу, „пустог” Борисава Станковића, и разбарушеног Винавера?

У тој причи покушао сам да прикажем тренутак у коме је песник „Немира” и „Екс понта” постао приповедач „Пута Алије Ђерзелеза”. Можда је тај тренутак и читаво једно време у коме је Југославија од идеје постала бирократска држава, а књижевност послератна. Ипак, читајући пре свега Крлежине дневнике из тог доба и имајући на уму грађу коју сам сакупио пишући радио-драму о ратним невољама Боре Станковића, дошао сам до тог тренутка у коме Андрић у канцеларији Министарства вера, коју дели са писцем „Нечисте крви”, гледајући свој одраз у напуклом огледалу одлучује да испуни своју списатељску судбину. По мом мишљењу, реч је о најзагонетнијем и кључном обрту за нашу културу уопште, а о књижевној парадигми да и не говоримо. Ипак, за исписивање тог кључног тренутка одлучујуће ми је помогла Винаверова зафрканција на рачун Борине Софке. Требало је само замислити ту задимљену механу на доњем Дорћолу, где уз аласе и свирце седе три писца који су својим делом српску књижевност учинили светском.

Андрић је, како сте рекли, био и поборник остварења заједничког југословенског сна. Ових дана сведоци смо најновије експлозије старих омраза међу некадашњом браћом...

И најновије свађе овлашћених представника народа и народности говоре нам колико су Андрић и сви поборници, верници и отпадници југословенске идеје били у праву. Ово таблоидно турбо фолк ријалити препуцавање између браће и рођака јесте управо то– тако се мрзе и не могу једни без других само најближи. Ништа ту није ново и све те ликове можете пронаћи на Андрићевој ћуприји, под вазда кривом Дрином. Можда је и добро да савремени уметници већински ћуте, док се победници на изборима убише од вређања и трпљења. Више вреди онај загрљај двојице селектора ватерполо репрезентација Србије и Хрватске у Рију од толиких простих речи и гримаса наших и њихових политичара. Чини ми се, а можда грешим, да је народима и народностима ипак дојадило ово препуцавање, јер ако нам је до сличних сцена, онда је много корисније и боље гледати филмове Чарлија Чаплина. Народе и народности тренутно више интересује како ће да уштеде онај фамозни један евро, за колико ће, у просеку, како рече министар енергетике, поскупети струја. Треба имати много више енергије и воље да се поверује у ове речи, него у аутентичност хрватских увреда и нашег превртања очима.

„Сећање је само лепа лаж да нисмо заборавили. А писање је јуриш на ровове успомена”, део је приче у којој је јунак Црњански. Постоје ли неке успомене са којима се изнова разрачунавате?

Пре ће бити да се успомене разрачунавају са нама. Те наше успомене волшебно постају и успомене оних који, у временима којих се сећамо, нису ни били ни рођени. Чини ми се да смо најновије нараштаје преоптеретили сопственим губитничким искуством. Немамо, у ствари, представу о томе како они виде Србију и себе у њој, и у свету. Генерација којој припадам није имала ту срећу да не доживи ратове. Уметници рођени шездесетих и седамдесетих година прошлога века, хтели-не хтели, морали су да се изјасне о свом ратном искуству. То изјашњавање понекад је било скуп општих морализаторских места о „добрим” и „лошим” момцима, понекад је било само једно велико, празно ћутање, а било је и дела која ће остати аутентична уметничка сведочанства о временима у којима је судбина наших народа и народности била у рукама нељуди. Не смемо се одрећи „успомена” на такве људе, јер, како видимо, они се свако мало сете нас. А онда никако не буде добро. Али и у таквим временима, у свету„пуном гада”, како каже Андрићев јунак Мустафа Маџар, можемо да читамо управо Андрића и Црњанског, који ће нам помоћи да некако издржимо и да преживимо.