Шићарење

Наши фудбалери су у Београду губили од Ираца, онда водили, а завршило се нерешено. Можемо ли тиме бити задовољни на почетку предтакмичења за Светско првенство 2018? Не!

У данашњем фудбалу од саме игре много развијеније је оправдање зашто нешто није остварено. На утакмици Србија – Ирска 2:2 (0:1) видео се тај наопак приступ код оба тима. Гости су рано повели и онда покушали да то најмање могуће преимућство сачувају. Препустили су домаћину теренску иницијативу.

Пошто је наш тим ионако морао да јури резултат, таква тактика Ираца му је само ишла наруку. И у другом полувремену нам се посрећило. Наши играчи су постигли два гола. И уместо да то искористе да створе предност, наши су вратили поклон (теренску иницијативу) ривалу. Дакле, и српски играчи су размишљали као и ирски – били су задовољни ситним капиталом од једног гола.

Усуд ситног шићарења је узео своје. Ирци су без борбе пуштени на нашу половину. Почели су да се нижу корнери и слободни ударци, што их је масовно довело у наш казнени простор. Пошто су с 2:2 Ирци били задовољни, убрзо се слика на игралишту променила. Поново су наши почели да нападају. Међутим, било је доцкан да се победи.

Дакле, три пута у току утакмице иницијатива је прелазила из руке у руку. Али то ниједном није било зато што се неки тим изборио за њу, него што му је она била препуштена. То чување мале предности се много пута, не само нама, обило о главу. Али зато што се не развија игра, него се гледа само како да се нешто ушићари и даље се сматра да је паметније да се брани свој гол, него да се напада туђи.

Та заблуда није од јуче, нити је одлика само једне земље на брдовитом Балкану. Она се усађује у главу фудбалерима од првих корака. И у млађим селекцијама се голи резултат ставља изнад свега уместо игре која с временом треба да се усавршава и доноси успехе. И то оне истинске.

Не треба Молдавију (игра се 6. октобра тамо), Аустрију (9. октобра код нас), Велс (12. новембра у гостима) и Грузију (с њом се први пут састајемо идуће године, 24. марта) да замишљамо као велесиле. Тиме спутавамо себе. Наши задаци треба да буду много виши.

За Олимпијске игре у Рију ватерполисти и одбојкашице су сами себи поставили највећи и најтежи могући циљ. Зато су они освојили златну медаљу (први пут као Србија), а оне сребрну (на то југословенска женска одбојка није могла ни да помисли). Али код њих се од почетка ствара победнички менталитет. У ватерполу се преноси с колена на колено, а женска одбојка је пре десетак година почела од нуле.

И наш фудбал је у скорије време постигао велике успехе у млађим категоријама (европски и светски првак). То треба да се искористи. Ко ће да игра није најважније, него да се створи систем игре који ће да се негује, а не да се мења с кадровским променама у репрезентацији и савезу или да га готово уопште нема.