Šićarenje

Naši fudbaleri su u Beogradu gubili od Iraca, onda vodili, a završilo se nerešeno. Možemo li time biti zadovoljni na početku predtakmičenja za Svetsko prvenstvo 2018? Ne!

U današnjem fudbalu od same igre mnogo razvijenije je opravdanje zašto nešto nije ostvareno. Na utakmici Srbija – Irska 2:2 (0:1) video se taj naopak pristup kod oba tima. Gosti su rano poveli i onda pokušali da to najmanje moguće preimućstvo sačuvaju. Prepustili su domaćinu terensku inicijativu.

Pošto je naš tim ionako morao da juri rezultat, takva taktika Iraca mu je samo išla naruku. I u drugom poluvremenu nam se posrećilo. Naši igrači su postigli dva gola. I umesto da to iskoriste da stvore prednost, naši su vratili poklon (terensku inicijativu) rivalu. Dakle, i srpski igrači su razmišljali kao i irski – bili su zadovoljni sitnim kapitalom od jednog gola.

Usud sitnog šićarenja je uzeo svoje. Irci su bez borbe pušteni na našu polovinu. Počeli su da se nižu korneri i slobodni udarci, što ih je masovno dovelo u naš kazneni prostor. Pošto su s 2:2 Irci bili zadovoljni, ubrzo se slika na igralištu promenila. Ponovo su naši počeli da napadaju. Međutim, bilo je dockan da se pobedi.

Dakle, tri puta u toku utakmice inicijativa je prelazila iz ruke u ruku. Ali to nijednom nije bilo zato što se neki tim izborio za nju, nego što mu je ona bila prepuštena. To čuvanje male prednosti se mnogo puta, ne samo nama, obilo o glavu. Ali zato što se ne razvija igra, nego se gleda samo kako da se nešto ušićari i dalje se smatra da je pametnije da se brani svoj gol, nego da se napada tuđi.

Ta zabluda nije od juče, niti je odlika samo jedne zemlje na brdovitom Balkanu. Ona se usađuje u glavu fudbalerima od prvih koraka. I u mlađim selekcijama se goli rezultat stavlja iznad svega umesto igre koja s vremenom treba da se usavršava i donosi uspehe. I to one istinske.

Ne treba Moldaviju (igra se 6. oktobra tamo), Austriju (9. oktobra kod nas), Vels (12. novembra u gostima) i Gruziju (s njom se prvi put sastajemo iduće godine, 24. marta) da zamišljamo kao velesile. Time sputavamo sebe. Naši zadaci treba da budu mnogo viši.

Za Olimpijske igre u Riju vaterpolisti i odbojkašice su sami sebi postavili najveći i najteži mogući cilj. Zato su oni osvojili zlatnu medalju (prvi put kao Srbija), a one srebrnu (na to jugoslovenska ženska odbojka nije mogla ni da pomisli). Ali kod njih se od početka stvara pobednički mentalitet. U vaterpolu se prenosi s kolena na koleno, a ženska odbojka je pre desetak godina počela od nule.

I naš fudbal je u skorije vreme postigao velike uspehe u mlađim kategorijama (evropski i svetski prvak). To treba da se iskoristi. Ko će da igra nije najvažnije, nego da se stvori sistem igre koji će da se neguje, a ne da se menja s kadrovskim promenama u reprezentaciji i savezu ili da ga gotovo uopšte nema.