Кад на глави расте трешња

„Стварати анимиране филмове значи имати свест о граници између сопственог идентитета и света који те окружује”, каже Коџи Јамамура, познати јапански редитељ и аниматор, који у својству специјалног госта и председника жирија борави у Чачку од 7. до 11. септембра на међународном фестивалу анимације Аниманима 2016. Организатори фестивала најављују ретроспективу филмова, али и мастер клас на коме ће овај јединствени, апартни аутор говорити о изворима инспирације и естетичким начелима на којима су настајали његови филмови. Од времена када је као тринаестогодишњак направио први филм, до данас, прошло је више од три деценије током којих је изградио препознатљив уметнички израз. На светску анимацијску сцену ушао је на велика врата филмом „Главагора” (2002) који је побрао награде на великим фестивалима анимације (Анси, Загреб, Хирошима), а номинован је и за Оскара 2003. године. У филмовима који ће уследити, „Сеоски лекар” Франца Кафке (2007), „Мејбриџове жице” (2011) до најновијег „Сатијева ’Парада’” (2016), Јамамура води жив, узбудљив уметничко-интелектуални дијалог са европским културним наслеђем, оплемењујући га детаљима јапанске традиционалне уметности и разумевања универзума.

Јунак Вашег филма „Главагора” доживљава заиста необичну ствар: на врху његове главе расте стабалце трешње. Сведоци смо необичних визуелних трансформација које прате глас наратора и традиционална музика.

Филм је заснован на традиционалној јапанској Ракуго причи Атама-јама, али је радња смештена у савремени Токио. Такехару Кунимото говори и импровизује на инструменту шамисен, у старом музичком стилу карактеристичном за позоришта Но и Кабуки. Извор инспирације за филм било је Ешерово дело „Три света”. Питање које филм поставља је: да ли свет заиста постоји? Или је само сан „мозга у тегли”? (мозак одвојен од тела, као у СФ филмовима, који у посебним условима прима спољне импулсе и креира нову стварност, прим. М. А.)

У опусу Франца Кафке је значајан број приповедака. Зашто сте се одлучили баш за ону у којој лекар прими хитан позив усред ноћи и крене запрегом кроз вејавицу у сусрет апсурдном догађају?

Мислио сам да би „Сеоски лекар” у форми монолога био врло погодан за филм због елемента недостижног циља, тако типичног за Кафку. Уз то, прича има много симболичких тема и предмета као што су болест, смрт, породица, неузвраћена љубав, ерос, снег, цвеће, гениталије, ране, црви, хорови, мистериозни сељаци и друго.

Да ли је Кафкин афоризам у уводу филма – о путу којим ходамо као ужету које није разапето у ваздуху, већ је прострто по земљи и лакше ћемо се саплести него попети – врста упозорења или ултимативни песимизам?

Унео сам тај део у филм јер сам веровао да ће помоћи бољем разумевању „Сеоског лекара”. Свакако, интерпретација се разликује од особе до особе. Иако овај афоризам помало личи на шалу, за мене је то особен начин на који Кафка изговара истину дајући јединствен поглед на наше стереотипе.

Фотограф Едвард Мејбриџ задужио је историју покретних слика експериментом из 1878. године у коме је системом узастопних снимака фото апаратима успео да каптира фазе кретања коња у галопу и онај чудесни тренутак у коме ниједна коњска нога не додирује тле. У филму „Мејбриџове жице” заокупио вас је феномен времена.

Филм говори о неповратности времена. (Једном приликом сам питао супругу: Наша кћер је тинејџерка, али ГДЕ је нестала она беба?). Филм говори и о неповратности у уметности. Инспирисао ме је Бахов Раков канон који се може свирати и уназад, његова симетрија, палиндром. Филм је требало најпре да се зове „Раков канон”, али сам видео Мејбриџов експеримент са коњем који трчи, прекида жице и окида апарате у сукцесивним снимцима. Коњ је метафора времена. У култури постоји релација између времена и животиња. Филм је необичан, дешава се да га људи не разумеју, чак жене у публици плачу. Уметност и време су у вези са ентропијом и људском вољом.

У „Главагори” је јапанска традиционална музика; у Сеоском лекару хор дечака пева у старогрчким музичким скалама, а онострану атмосферу наглашава необични инструмент ондес мартенот; у Мејбриџовим жицама Бах и оригинална музика славног канадског композитора Нормана Рожеа. Очигледно је да интензитету и упечатљивости Ваших филмова значајно доприноси садржина звучне слике. Ваш најновији филм, „Сатијева ’Парада’”, који је светску премијеру имао на овогодишњем издању фестивала у Ансију, представља анимиранофилмску посвету једном значајном композитору.

Још од својих двадесетих година упознат сам са делима Ерика Сатија, али оно што ме је некако посебно опчинило била је интерпретација „Параде” у извођењу холандског џез музичара Вилијема Бројкера. Док сам преслушавао његову обраду теме, почео сам да у мислима оживљавам визуелни изглед балета, и то је била моја непосредна мотивација да снимим овај филм. На изложби посвећеној Сатију, одржаној у Јапану 2000. године, видео сам дизајн, скице и документа везана за „Параду” и они су постали основа даље визуелизације. Сазнао сам више и о Сатијевом карактеру, па су и детаљи из његове биографије нашли места у филму. Сатијева Парада напросто зрачи уметношћу филма, у њој су присутни елементи џеза и популарних песама, уз звучне ефекте буке. Она је по својој суштини у потпуности пример савремене уметности. Надам се да ће моја анимација успети да покрене један поновни осврт на концепт савремене уметности какав се данас заговара.