Избеглице нису терористи

У испитивању јавног мњења које је недавно спровела Фондација Владе Дивац, 19 одсто грађана Србије има негативан став према мигрантима, док још 36 процената има амбивалентан став, при чему доминира страх да ће они донети тероризам на наше просторе. Овај страх није специфичан само за нашу популацију и широко је распрострањен у целој Европи. Делимично је последица недавних трагичних догађања, али је и значајно поткрепљен ксенофобичним гласинама да „то неко жели да исламизује Европу”, да ће нам „странци одузети хлеб” или да се „међу избеглицама шверцују терористи”.

Колико су ови страхови реални? Пођимо од чињенице да су сви досадашњи терористички акти у Европи изведени од терориста који су били староседеоци, а не новодошли у последњем избегличком таласу. Према извештају Еуропола, међу избеглицама које су ушле у Европу није регистрован ниједан случај сумњив на тероризам.

Већ сам појам „мигранти” доноси погрешну конотацију, која их карактерише као економске мигранте који иду „трбухом за крухом”, иако је у масовном таласу који се догодио 2015. и 2016. било понајмање таквих. Огромна већина њих бежи од ратних страхота и животне угрожености и по Конвенцији УН морају добити статус избеглица.

Они што наседају на фашистоидне приче о „походу муслимана на Европу” морају знати да су ратни сукоби у Сирији и Ираку почев од 2011. године произвели готово пет милиона избеглица, плус још око девет милиона (!) интерно расељених лица (избеглице које су остале унутар граница своје земље). Те избеглице су тавориле у избегличким логорима четири године (а велики број још тавори) без икакве шансе за побољшање свог живота. Такође, у иранским и пакистанским логорима, још од деведесетих година, безнадежно животари више од три милиона избеглица из Авганистана.

Највећи парадокс нашег страха да су они потенцијални терористи лежи баш у чињеници да они сами беже од екстремног исламизма. Међу избеглицама из Сирије у огромном броју су хришћани, а међу избеглицама из Ирака Јазиди – Курди који упражњавају прехришћанску монотеистичку религију. А они који су муслимани беже од фундаменталистичке идеологије ИД-а и Ал Каиде, која заговара „часну смрт”. Беже од смрти и теже животу. Животу достојном човека.

Радећи на терену са избеглицама у оквиру Психолошког тима Хуманитарног центра за интеграцију и толеранцију из Новог Сада, сусретали смо се с аутентичним причама ужаса које су преживели ти људи. Почев од ратних страхота, па до невоља на путу. Чак и кад рат престане, као што је случај у Авганистану, остају тензије које живот тих људи чине неподношљивим. Избеглице из Авганистана причају о упадима Талибана који убијају све који сарађују с новом влашћу. А кад се Талибани повуку, враћа се војска и полиција која их онда пита зашто они нису убијени – да ли због тога што су сарадници Талибана?!

Вероватно су најтужније приче о невољама и злоупотребама избеглица на њиховом путу, јер говоре о трагичном одсуству хуманости и спремности појединих људи да се окористе несрећама других. Кријумчари су им узимали по хиљаду евра по глави за трансфер морем, а онда су бродиће и гумене чамце претоваривали до те мере да су се превртали. Готово 10.000 избеглица удавило се у Медитерану током последње три године. У страху од полиције, кријумчари су их често остављали на дивљим плажама до којих се морало допливати. Ако је море било дубоко, а бивало је непливача, онда су им кријумчари бацали торбе у море, да би путници морали да искоче из пловила како би спасли оно мало имовине која им је преостала и ту су се многи подавили. Врло често су то била деца. Сусретали смо се с породицама које су на тај начин изгубиле по два или три детета.

Да бисмо употпунили слику о избеглицама, поменимо да су се од свих недаћа које преживљавају, они понајвише жалили на понижење које осећају због свог статуса. Променимо своје ставове и осећања и, уместо страха – понудимо им емпатију.

Професор универзитета