Државни универзитети – ни риба, ни девојка

Ових дана сведоци смо жестоке расправе између државних универзитета и владе о законукојим се јавним предузећима одузима 40 одсто прихода. „Ако се то уради, државни универзитети могу да ставе катанац на своја врата”,панично вичу ректори. „Неки факултети итекако имају пара”,узвраћа министар Млађан Динкић. Ко је у праву?

Нажалост, сви! Нажалост зато штопоменута ситуација одсликава тужно стање у нашим државним универзитетима и одсуство система у њиховом финансирању. У праву је, наравно, Динкић када каже да неки факултети имају пара, јер неки факултети заиста стоје финансијски сјајно, док неки други једва састављајукрај с крајем. А универзитет у финансијском смислу фактички не постоји, јер средства добијају и стичу његове конфедералне јединице – факултети. Такав, неинтегрисани универзитет плод је бившег универзитетског система који је постојао у источноевропским земљама и нашег концепта ОУР-а. Такав, неинтегрисани универзитет не постоји више нигде у свету. Само у земљи Србији на брдовитом Балкану. Зашто се он одржава упркос тешким анахронизмима, неправди и неефикасности, друга је прича и има много везе са нашим балканским манирима по којима је „најважније да је мени данас добро, макар сутра сви заједно пропали”.

Но, да се вратимо финансирању. Наша држава у области образовања (као и неким другим областима, нпр. у здравству) стално еквилибрира између социјале и тржишног понашања. Идеал је, наравно, бесплатно студирање (које постоји у неким богатим земљама са социјалдемократском традицијом), али оно ужасно много кошта. То наша држава, ни пре, а поготово сада, не може да поднесе. Због тогаједан део студената студира „на буџету”, тј. бесплатно, а остали се „самофинансирају”. Дакле, одустали смо од социјале и увели тржиште.

Али, тек сад настају проблеми. Прво, средства од буџета се одређују крајње арбитрарно и не прате стварне трошкове студија (није исто студирати друштвене науке или медицину, нпр.), а, да трагедија буде потпуна, нису довољна чак и за најјефтиније студије! Такође, висина школарине за самофинансирајуће студије није довољна да покрије трошкове неких скупих облика студирања. Шта се онда дешава? Факултети чији су трошкови велики у сталним су финансијским проблемима, професори имају бедне плате, а о опреми се само сања. С друге стране, факултети чији су трошкови скромни, а прилив самофинансирајућих студената велики – пливају у парама и професори имају и до пет пута веће плате од оних првих! Дакле, увели смо тржиште некако до пола, али и то на такав начин да је то неком мајка, а неком маћеха.

(/slika2)Где је решење? Наравно, начин финансирања мора се променити. Држава мора одредити приоритете (на бази захтева тржишта рада и дугорочно испланираног развоја науке и привреде) и финансирати само оно што је у њеном основном интересу. Остало се мора препустити тржишту. Исто тако, мора се прецизно и егзактно одредити цена студента на свакој од области и ту специфичност укалкулисати у генерални план финансирања. И, као што смо на почетку наговестили, мора се променити закон који би интегрисао државне универзитете и финансије централизовао, јер би се на тај начин и на нивоу самог универзитета средства и потребе могли изнивелисати. То никако не сме да значи уравниловку, јер паралелно мора се увестистимулативни механизам који би и универзитете и њихове професоре мотивисао да привлаче што већи број студената, као што би и универзитете и професоре стимулисао да раде и научне и пројекте у сарадњи са привредом. Поређења ради рецимо да у ЕУ буџетска средства чине (у просеку) само 35 одстоприхода државних универзитета, док је тај проценат у САД још мањи – свега 31 проценат.Све остало су самосталне „зараде” универзитета.

И најзад, али можда и најпре – држава мора схватити да без озбиљнијег инвестирања у образовање нема напретка друштва. Поучан пример је Финска: пре него што су постали богата земља, пре него што су направили „Нокију”, Финци су усмерили у науку двоструко већи проценат буџета него што га је у том тренутку издвајала ЕУ! Колико је то далеко од нашег концепта развоја показује пример понашања наше владе која је пре пар месеци када је код нас почела буџетска криза прво преполовила буџет за науку! Поређења ради, у наредној табели приказаћемо упоредне податке о образовању и науци у САД, ЕУ и Србији.

Професор Универзитета у Новом Саду и члан Националног савета за високо образовање Републике Србије