Državni univerziteti – ni riba, ni devojka

Ovih dana svedoci smo žestoke rasprave između državnih univerziteta i vlade o zakonukojim se javnim preduzećima oduzima 40 odsto prihoda. „Ako se to uradi, državni univerziteti mogu da stave katanac na svoja vrata”,panično viču rektori. „Neki fakulteti itekako imaju para”,uzvraća ministar Mlađan Dinkić. Ko je u pravu?

Nažalost, svi! Nažalost zato štopomenuta situacija odslikava tužno stanje u našim državnim univerzitetima i odsustvo sistema u njihovom finansiranju. U pravu je, naravno, Dinkić kada kaže da neki fakulteti imaju para, jer neki fakulteti zaista stoje finansijski sjajno, dok neki drugi jedva sastavljajukraj s krajem. A univerzitet u finansijskom smislu faktički ne postoji, jer sredstva dobijaju i stiču njegove konfederalne jedinice – fakulteti. Takav, neintegrisani univerzitet plod je bivšeg univerzitetskog sistema koji je postojao u istočnoevropskim zemljama i našeg koncepta OUR-a. Takav, neintegrisani univerzitet ne postoji više nigde u svetu. Samo u zemlji Srbiji na brdovitom Balkanu. Zašto se on održava uprkos teškim anahronizmima, nepravdi i neefikasnosti, druga je priča i ima mnogo veze sa našim balkanskim manirima po kojima je „najvažnije da je meni danas dobro, makar sutra svi zajedno propali”.

No, da se vratimo finansiranju. Naša država u oblasti obrazovanja (kao i nekim drugim oblastima, npr. u zdravstvu) stalno ekvilibrira između socijale i tržišnog ponašanja. Ideal je, naravno, besplatno studiranje (koje postoji u nekim bogatim zemljama sa socijaldemokratskom tradicijom), ali ono užasno mnogo košta. To naša država, ni pre, a pogotovo sada, ne može da podnese. Zbog togajedan deo studenata studira „na budžetu”, tj. besplatno, a ostali se „samofinansiraju”. Dakle, odustali smo od socijale i uveli tržište.

Ali, tek sad nastaju problemi. Prvo, sredstva od budžeta se određuju krajnje arbitrarno i ne prate stvarne troškove studija (nije isto studirati društvene nauke ili medicinu, npr.), a, da tragedija bude potpuna, nisu dovoljna čak i za najjeftinije studije! Takođe, visina školarine za samofinansirajuće studije nije dovoljna da pokrije troškove nekih skupih oblika studiranja. Šta se onda dešava? Fakulteti čiji su troškovi veliki u stalnim su finansijskim problemima, profesori imaju bedne plate, a o opremi se samo sanja. S druge strane, fakulteti čiji su troškovi skromni, a priliv samofinansirajućih studenata veliki – plivaju u parama i profesori imaju i do pet puta veće plate od onih prvih! Dakle, uveli smo tržište nekako do pola, ali i to na takav način da je to nekom majka, a nekom maćeha.

(/slika2)Gde je rešenje? Naravno, način finansiranja mora se promeniti. Država mora odrediti prioritete (na bazi zahteva tržišta rada i dugoročno isplaniranog razvoja nauke i privrede) i finansirati samo ono što je u njenom osnovnom interesu. Ostalo se mora prepustiti tržištu. Isto tako, mora se precizno i egzaktno odrediti cena studenta na svakoj od oblasti i tu specifičnost ukalkulisati u generalni plan finansiranja. I, kao što smo na početku nagovestili, mora se promeniti zakon koji bi integrisao državne univerzitete i finansije centralizovao, jer bi se na taj način i na nivou samog univerziteta sredstva i potrebe mogli iznivelisati. To nikako ne sme da znači uravnilovku, jer paralelno mora se uvestistimulativni mehanizam koji bi i univerzitete i njihove profesore motivisao da privlače što veći broj studenata, kao što bi i univerzitete i profesore stimulisao da rade i naučne i projekte u saradnji sa privredom. Poređenja radi recimo da u EU budžetska sredstva čine (u proseku) samo 35 odstoprihoda državnih univerziteta, dok je taj procenat u SAD još manji – svega 31 procenat.Sve ostalo su samostalne „zarade” univerziteta.

I najzad, ali možda i najpre – država mora shvatiti da bez ozbiljnijeg investiranja u obrazovanje nema napretka društva. Poučan primer je Finska: pre nego što su postali bogata zemlja, pre nego što su napravili „Nokiju”, Finci su usmerili u nauku dvostruko veći procenat budžeta nego što ga je u tom trenutku izdvajala EU! Koliko je to daleko od našeg koncepta razvoja pokazuje primer ponašanja naše vlade koja je pre par meseci kada je kod nas počela budžetska kriza prvo prepolovila budžet za nauku! Poređenja radi, u narednoj tabeli prikazaćemo uporedne podatke o obrazovanju i nauci u SAD, EU i Srbiji.

Profesor Univerziteta u Novom Sadu i član Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje Republike Srbije